Evropska politika prolazi kroz razdoblje polarizacija. Ovaj proces nije proizvod slučajnosti, već reakcija na radikalizaciju neoliberalnog projekta u periodu nakon finansijske krize 2008. godine: brutalan rast nejednakosti, ubrzano rušenje države blagostanja, izbacivanje miliona radnica i radnika kojima je do tad bio omogućen pristup punom državljanstvu – posao… Niz ekonomskih i socijalnih lomova uzdrmao je (dvo)partijske privrženosti, zbacio stari konsenzus i doveo do tektonskih poremećaja nepredvidivih ishoda.
Zašto o polarizacijama govorimo u množini? Zato što se, iako najčešće nastaju kao proizvod fenomena vezanih za evropsku politiku (mere „štednje“, problem izbeglica itd), ospoljavaju u vidu sukoba na nacionalnom nivou, pa se i razlikuju od zemlje do zemlje. Te polarizacije ne razgraničavaju tabore suprotstavljene poput polova na bateriji. Ponekad bi nas njihova bliskost mogla i iznenaditi, kao što je slučaj po pitanju izlaska iz Evropske unije. Ovde nam je podela na levicu i desnicu od manje koristi negoli ona druga, strukturisana oko pitanja državnog suvereniteta. Među zagovornicima izlaska pored delova radikalne levice imamo i partiju ekstremne desnice. Na „evropejskoj“ strani, tu su nemačka kancelarka Angela Merkel i jedan od njenih glavnih protivnika iz 2015. godine, grčki premijer Aleksis Cipras. Oboje su saglasni oko podređivanja državne nezavisnosti konsolidaciji Evropske unije – iako ovaj napor manje košta Merkel, prema čijoj se zemlji Brisel orijentiše. Pa ipak, uprkos strateškoj bliskosti, ovi nenadani saputnici ne dele političke ambicije…
Utvrđivanje ovih višeslojnih polarizacija karakteristično je za period rekompozicije do sada poznatih tabora. Antagonizmi menjaju mesta: često se izražavaju kroz izborne zemljotrese koji elitama ulivaju strah – glasanje za „Bregzit“, pobeda Sirize u Grčkoj, rezultati Podemosa u Španiji itd. – ali koji na kraju jedva da utiču na svakodnevni život ljudi. Ipak, nalazimo se tek na početku političke, ekonomske i kulturne rekonfiguracije širom kontinenta…
Važne promene već su primetne. Intelektualac Stjuart Hol politiku britanske premijerke Margaret Tačer tokom 1980-ih definisao je kao „autoritarni populizam“, osmišljen tako da ponudi odgovor sve slabijoj posleratnoj kejnzijanskoj socijaldemokratiji. Ova konzervativna revolucija je, jašući na fuziji novca i moći, svoju glavnu pobedu ostvarila rađanjem „trećeg puta“, oličenog u Antoniju Bleru. Nije li, odgovarajući na pitanje o svom najvećem postignuću, Gvozdena lejdi izjavila: „Toni Bler i novi laburisti “? Ova mutacija socijaldemokratije u socijalliberalizam dovela je do stvaranja onoga što britanski intelektualac Tarik Ali naziva „ekstremnim centrom“, koji u službi elite najbogatijih oligarha „1%“ okuplja probiznis levicu i desnicu naklonjenu gazdama. Ovaj tabor prolazi kroz krizu koja ojačava organizacije dotad osuđene na marginu. U većini slučajeva, ovaj fenomen vodi skretanju političkog polja udesno. Ali ne i uvek.
Zamišljena oskudica
U Grčkoj je, recimo, kriza socijaldemokratije dovela do višemesečne borbe protiv vlada „ekstremnog centra“ podređenih „trojki“ (Evropska centralna banka, Evropska komisija, Međunarodni monetarni fond). Borba se okončala pobedom Sirize na parlamentarnim izborima održanim januara 2015. godine i marginalizacijom Pasoka, grčke socijalističke partije. Siriza je, međutim, tokom sukoba s evropskim institucijama, odbila da razmotri šta će učiniti u slučaju (…)
