Prvi kulturni centar u Džamuu i Kašmiru otvoren je 12. januara 2015. godine u Srinagaru, letnjoj prestonici dela Kašmira kojim upravlja Indija. Galerija Jedan je mesto na kome umetnici mogu da predstave svoje radove, a studenti da uče. „Konačno ćemo dobiti stalni prostor za umetnost u Kašmiru“, kaže mladi osnivač centra, Sjed Mujtaba Rizvi, musliman, baš kao i preko 96% ljudi u Kašmirskoj dolini.
Ova galerija je neočekivana ideja za mesto gde se umetnost bori za opstanak. Pobunjeničke grupe se već više od šezdeset godina bore protiv indijske vojske koja u ovoj oblasti ima preko 700 hiljada ljudi. (Od 1990. ih štiti zakon koji im daje pravo da ubijaju osumnjičene i plene imovinu bez posledica) Rizvi je bio uporan. Uspeo je da prikupi sredstva, a lokalna turistička služba mu je dala 460 kvadratnih metara prostora na korišćenje. Međutim, 23. februara 2015, bez najave, ista ta služba je odlučila da silom zatvori Galeriju Jedan, uništivši čak i neke od izloženih radova.
Na umetnički poziv se u Kašmirskoj dolini ne odlučuje mnogo ljudi. Rizvi kaže: „Ovde, kada odrastete, morate da budete ili lekar ili inženjer. Postoji i razlog za to. Drugde u svetu, od toga imate neki prihod; ovde imate neku bezbednost. Ja nisam mogao da se bavim ničim osim umetnošću, jer je upisana u mene.“
Ipak, umetnost ovde nije samo neizvesna zarada, već i opasna delatnost: umetnici ne mogu lako da se izmeste iz sukoba. Rizvi kaže da Kašmirci reaguju na sukob tako što pribegavaju nasilju, bilo kamenicama, bilo drugim oružjem. „Moja reakcija je umetnost.“ Objašnjava nam da je okupacija, između ostalog, i kulturne prirode: „Umetnost svuda znači priliku za društveni razvoj. U tom smislu je jasno zašto represivni režim zabranjuje umetnost u zemlji koju pokušava da okupira.“
Rizvi sad drži kafić u Srinagaru u kome kašmirski umetnici čitaju svoju poeziju, pevaju ili sviraju kako tradicionalnu, tako i modernu muziku, bilo da su politički angažovani ili ne. Prema Rizvijevim rečima, kašmirska umetnost može da postoji pod uslovom da se ne zove tako: umetnički fakultet Univerziteta u Kašmiru je „premešten u zgradu još manju od prethodne“ nakon što je stara zgrada uništena u poplavama 2014. godine.
Šokat Katdžu, profesor istorije umetnosti na Univerzitetu, tvrdi da su neki oblici umetničkog izražavanja dozvoljeni, a neki zabranjeni: „Zanatstvo je glavni stub privrede, ali se oko umetnosti niko ne trudi“. Za to postoji i dobar razlog: „Umetnici mogu da izraze svoje neslaganje sa državom svojim radovima. Zato im je i teško da dođu da prostora u kome će predstaviti te radove.“ Za Rizvija, gušenje stvaralaštva je deo strategije indijskih vlasti. Kašmirski muslimani se „uvek prikazuju kao naoružani nasilnici koji ubijaju druge“. Stoga se pesnici, pisci i umetnici guraju pod tepih.
Dibješ Anand, načelnik odeljenja za politiku i međunarodne odnose na londonskom Univerzitetu u Vestminsteru, potvrđuje ovo gledište: „Indijski nacionalisti koriste sukob u Kašmiru kako bi dokazali svoje stavove. Kad god neko pogine u Kašmiru, mediji to predstave kao pitanje od nacionalnog značaja. Mediji dehumanizuju Kašmirce prikazujući ih kao nasilnike.“
„Kašmir je bio sve nevažniji“
Zapadni mediji doslovno ćute u pogledu Kašmira. Anand kaže: „Tokom Hladnog rata, smatralo se da je Indija bliska Sovjetskom Savezu, a Pakistan SAD. S krajem Hladnog rata, stvari su se promenile jer je SSSR prestao da postoji. Indija je postala veliko tržište i Zapad se za nju zainteresovao.“ Nakon toga, „Kašmir je bio sve nevažniji u zapadnim medijima. Predstava o tome da je Indija najveća demokratija na svetu odgovara međunarodnoj zajednici, [koja bi radije] da se pretvara da ne zna šta Indija radi u Kašmiru.“
Oružana pobuna počela je tokom 1990-ih, i od 1996. se smatralo da joj se pridružuje od pet do deset hiljada ljudi. Od (…)
