Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

ULIČNA UMETNOST IZMEĐU SUBVERZIJE I PREUZIMANJA

„Začarati vulgarnu stvarnost“

Dugo ocrnjavani grafiti, tagovi i šabloni konačno su zadobili svoj pedigre. U avgustu mesecu, opštine San-Sen-Denija, u blizini Pariza, organizovale su čak i obilazak „najlepših grafita iz ’93“. Priznanje je dovelo da toga da neki ulični umetnici odustanu od bilo kakve protesne note, ali većina i dalje odbija da bude preuzeta od strane tržišta

JPEG - 11.2 Mio
Guillame Bordeaux

„Čak ne ni zlo“, piše na plakatu po zidovima. Na njima je reprodukcija čuvenog „Poljupca ispred Gradske kuće“, fotografisanog pedesetih godina od strane Roberta Doanoa. Osim što u ovom slučaju dve krvavo crvene tačke sada zaoštravaju tu ikoničnu sliku bezbrižne i srećne mladosti. Od napada 13. novembra 2015, grafiti, matrice, kolaži, keramika i fotografiije zaposeli su područje Bataklana, u jedanaestoj pariskoj četvrti. Fasade, autobuske stanice, saobraćajni znaci: nijedan prostor nije pošteđen. Belim slovima na crnoj pozadini, istorijski moto Pariza, „pluta, ali ne tone“, čak je krunisan na jednoj tabli od strane grupe lokalnih uličnih umetnika, Grim tima.

Još jednom u istoriji, zidovi su prenosili one glasove koji se drugde nisu mogli čuti. To je uvek bilo tako u gradskim oblastima. Ako su široke i tanke četkice, inače dosta korišćene pod Trećom Republikom za natpise i buntovničke crteže, nestale, grafiti ostaju. I više od toga, danas osvajaju i vrituelne zidove društvenih mreža. No, na ono što ti grafiti rade, nevezano od toga šta stvarno rade, često se pogrešno gleda. Oni ilegalno prisvajaju, bilo vandalski ili ne, gradski prostor, istovremeno dovodeći u pitanje ustanovljeni poredak vladara i podanika, poseda i posednika. Nekada su to bili prolazni grafiti, kreda protiv kamena, suprotstavljajući se okruglim slovima, teškim nadvratcima na zgradama i spomenicima podignutim u slavu moćnika. Svojom bolesnom tananošću, otkrivali su depresivnu ostavku epitafom: znakovi odlikuju potčinjene. Biblijski pogon grebao je po površini slike gradske kohezije, obećane građanima od strane vlasti...

Onaj koji bi, međutim, uronio u ove divlje natpise – ponekad ideje pretvorene u slike – poludeo bi... Početkom XX veka, lepota je još uvek bila moralna stvar i nije smela lutati ulicama sama, izvan muzeja. Institucije su određivale i uokviravale šta će biti potvrđeno kao vredno viđenja. Muzeji su propisivali i otpisivali. Oko je sledilo samo ono što je obrazovanjem nametnuto da se zna, vidi i bude viđeno.

Staljingrad, u Parizu, „kolevka evropskih grafita“

Mora da je poetično videti fotografa Braseja i nadrealističku imaginaciju časopisa Minotaur u kojem su gradski grafiti bili predmet od primarnog značaja. Desetine pariskih grafita i fotografija objavljeni su 1933. godine. Ipak, mnogo će godina morati da prođe pre nego što ulična umetnost, street art, ne bude konačno viđena kao vrsta umetničkog izražaja, odnosno direktna naslednica velikana poput recimo dadaizma, brutalizma, situacionizma, Fluksusa... Ili pre nego što uticaj pop art-a, apstraktne poezije, Žan-Mišela Baskijata, Kita Heringa ili Džeksona Poloka ne pređe na drugu stranu Atlantika. Ulične umetnosti se razvijaju u meri u kojoj tehnološki procesi (šabloni, sprejevi) odgovaraju novim izazovima gradskog sveta. Ukoliko „zidovi govore“ maja ’68. – što je jedan od slogana sa i za ulicu – to je utoliko što su izumi u štampi (sito-štampa, posteri, kolaž, itd) na visini zadatka za omogućavanje umetničkog izražavanja. Ulica, kao politički prostor, predstavlja veliku podršku, dostupnu svakom i vidljivu svima u svakom trenutku. Ako grafiti pak žele da stignu do medija, oni im moraju ponuditi materijala za izveštavanje: ulična umetnost se mora videti, osetiti ili dodirnuti. Ona mora da ponudi dokaz svog postojanja i izvan ovih svetih mesta koja te radove ipak drže na daljini.

„Zastupanje nas nije dovoljno. Moramo se učiniti prisutnima. (igra reči: reprezentacija-prezencija; prim.prev) Moramo stvarati situacije, a ne delati s obzirom na njih“, ponavlja Ernest Pinjon-Ernest, umetnik plastičar, osnivač urbane umetnosti zajedno sa Žerardom Zlotikamjenom. Godine 1971, postavio je na parisko tlo, u hiljadama primeraka, štampane sito-štampom, slike u prirodnoj veličini boraca Pariske komune. Na istim mestima gde je, vek ranije, njihova krv „bukvalno kolala ulicama Monmartra“, piše Andre Velter. „Poduzeti rizik da na taj način javno izloži sebe doveo je do toga da se izlože i prolaznici, koji su, hodajući tuda nogu pred nogu, prestali da budu puki posmatrači i zatekli se, sledeći svoju rutu po navici, na umetnički nepoznatom, a politički otvorenom terenu.“ Umetnost nastaje rušenjem svakodnevnice. Konačno, nije došla odozgo, već odozdo. Nekoliko decenija kasnije, street art, ulična umetnost, od zidova do otvorenog prostora, odnosno „umetnost koja je isto što i grad, jer su njeni radovi u odnosu na gradsko telo kao njegova druga koža“. postala je sveprisutna. Teškoća da se imenuje jednim imenom ukazuje na raznovrsnost njenih načina postojanja. Razlike postoje od materijalnih do umetničkih oblika, pa sve do manifestacija koje raznoliki ciljevi nose: od čisto narcističkih potpisa preka subverzivnih matrica do čisto umetničkih grafita koji su bili dugo ignorisani, i čak prezreni od ljubitelja umetnosti.

Potonji će osamdesetih doslovno udariti u zid, suočeni sa ovim intruzivnim, degradirajućim i ilegalnim načinom izražavanja, koji se širio: potpisom (tagom), kao osnovnim oblikom grafita. Ironično, upravo će praunuk osnivača jedne od prvih američkih (...)

Obim celog teksta : 2 450 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Filip Pato Selerijer

je novinar.
PREVOD: Andrea Jovanović

Podeli ovaj tekst