Da bismo razumeli odbacivanje sporazuma između vlade i Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije (FARK) na referendumu održanom drugog oktobra, potrebno je prvo razumeti razloge koji su doveli do toga da dve strane uopšte uđu u pregovore i, pre svega, ponuditi analizu konteksta u kom su se odvili. Ova zemlja suštinski je otupela na pedesetdvogodišnji sukob, tako da četvorogodišnji pregovori nisu bili dovoljni za razbijanje političke atrofije koju veliki mediji održavaju.
FARK i vlada su u pregovore ušli zbog toga što su obe strane shvatile da je problem nemoguće rešiti vojnim putem. FARK je pretrpeo teške gubitke, posebno u periodu eskalacije represije pod bivšim predsednikom Alvarom Uribeom (2002–2010) koji je sve državne resurse stavio u službu uništenja gerilskih pokreta. U to doba, sadašnji predsednik, Huan Manuel Santos, nalazio se na položaju ministra odbrane. On je uspeo da smakne nekolicinu istaknutih ličnosti FARK-a, dok su prateće mere gerilce pozivale na razoružanje. To im je prosenilo redove, ali ih nije uništilo.
Država je shvatila da joj ofanzive neće biti dovoljne. Kolumbija se još od uvođenja politike „ekonomskog otvaranja“, koju je inicirao predsednik Sesar Gaviria (1990–1994), trudi da više učestvuje u globalnoj trgovini tako što svoju privredu oblikuje tako da bude „atraktivnija“: smanjenje carina, deregulacija, privatizacija, trgovinska liberalizacija i proizvodnja za izvoz. Građanski rat je, međutim, usporio ovaj neoliberalni zaokret: FARK i drugi akteri sukoba nametnuli su poreze zemljoposednicima; kidnapovanja zarad otkupa umnožila su se; preduzeća troše čitava bogatstva da bi se obezbedila… Još jedan određujući faktor bilo je stvaranje paravojnih snaga ekstremne desnice ranih 1990-ih, pre svega Ujedinjenih samoodbrambenih snaga Kolumbije (AUC). Njihov proklamovani cilj bila je pomoć državi u borbi protiv gerila. I one su, međutim, vodile nasilne kampanje političkih atentata i učestvovale u raseljavanju miliona ljudi koji su ometali zemljoposedničku oligarhiju i usporavali ekspanziju izvozno orijentisane poljoprivredne i rudne eksploatacije. Tako da paramilitarizam i neoliberalizam već dugo idu ruku pod ruku.
Ovaj tandem pokazao se do te mere efikasnim da je na kraju izgubio korisnost. Početkom 2010-ih, izbor Santosa, oličenja kosmopolitske neoliberalne elite, ukazao je na težnju te elite da „modernizuje“ kolumbijski režim akumulacije. Kucnuo je čas za početak pregovora sa FARK-om.
Prikriveni motivi Alvara Uribea
Pregovori, koji su otpočeli septembra 2012. godine u Havani, imali su šest osnovnih ciljeva : uspostavljanje uslova za obustavu vatre i odlaganje oružja; pravda za žrtve građanskog rata, u kom je stradalo 220.000 ljudi; rešavanje problema trgovine narkoticima; podrška ruralnom razvoju, budući da je siromaštvo na selima jedan od osnovnih uzroka sukoba; omogućavanje veteranima da sudeluju u političkom životu i da, na nešto opštijem planu, podstiču javno učešće; na kraju, osiguravanje primene i praćenja toka svih potpisanih sporazuma. Nestrpljiv da poveća svoj legitimitet, Santos se uhvatio organizovanja narodnog referenduma o finalnom dokumentu – predlogu na koji je FARK, nakon prvobitne nevoljnosti, na kraju ipak pristao. Nema sumnje da je izjeo sebi zanoktice. Sporazumom se ne omogućavaju ni transformacija ekonomskog sistema, ni ukidanje nejednakosti u raspodeli zemlje, u državi u kojoj 1% stanovništva poseduje preko 50% zemlje. Drugim rečima, sporazum se ne bavi niti jednim od pitanja koja su uzrokovala sukob – već se ograničava na status kvo, bez pokušaja da uspostavi pravila koja su važila pre izbijanja rata. Imajući u vidu ogroman broj Kolumbijaca (…)
