Bivši pripadnik kanadskih mirovnih snaga i doktor političkih nauka Ronald Ato daje pregled istorije mirovnih misija (opérations de maintien de la paix, OMP) koje je sprovodila Organizacija Ujedinjenih Nacija (UN). „O tome postoji obilje radova na engleskom“, primećuje autor u predgovoru knjige, „dok je samo nekoliko knjiga i članaka na francuskom“. Mirovne snage su 2016. uključivale 100 000 osoba, koje dolaze iz više od 120 zemalja, u 16 misija na 4 kontinenta.
Mirovne snage podstiču dve vrste kritike: „idealisti“ žale što nisu dovoljno efikasne, dok ih drugi optužuju da su imperijalisti. Ali Ato insistira na realnosti raspodele opterećenja: mirovne snage su organizovane pod zastavom UN-a, ali u potpunosti zavise od dobrovoljnih doprinosa vlada (finansijskih i vojnih sredstava), koje takođe imaju mogućnost da povuku svoje trupe ukoliko procene da je misija previše opasna. „Zbog toga je beskorisno tražiti još više od organizacije koja je suštinski ograničena u svojim mogućnostima za delovanje. Na kraju krajeva, države članice – a naročito stalnih pet članica Saveta bezbednosti – su odgovorne za ono što neki vide kao neaktivnost ili nedostatak efikasnosti UN-a“. Ato analizira, oslanjajući se na primere, evoluciju mirovnih snaga od njihovog nastanka 1948. (nisu predviđene poveljom Ujedinjenih nacija). U periodu nakon Hladnog rata su neke stalne članice Saveta bezbednosti pribegavale organizaciji NATO (na Kosovu 1999, u Libiji 2011) umesto organizacijama koje teoretski pripadaju Ujedinjenim nacijama.
Kako se finansiraju sve ove operacije? Morgan Laron. biviši francuski predstavnik u odboru za budžet UN-a, primećuje kako je budžet organizacije manji u poređenju sa budžetom država članica: 2, 8 milijardi dolara, plus 8,5 milijardi dolara za mirovne snage. Ali pitanje finansiranja UN-a je uvek bilo komplikovano pitanje, jer države članice u praksi nastoje da ograniče sredstva organizacije ne bi li zadržale kontrolu nad upravljanjem međunarodnim krizama. Autor (…)
