Pojam „Evrope“ nije baš najjasniji. Za razliku od Australije ili Kanade, oblast na koju se on odnosi nema očigledne granice (EU, jedinstveno tržište, kontinent), pa je tako i njegova definicija ostala nedorečena. To je u isto vreme i problem i prednost jer pokreće svojevrsnu dinamiku; politika evropskih nacija određuje geografiju celine. Posebna politika znači i posebne granice – ko bi trebalo da bude u evrozoni? Šta će se dogoditi posle Bregzita? Na kojim mestima treba kontrolisati migracije? Posebna granica, kao što su neprestano širenje ili diferencijacija, znači i posebnu konfiguraciju: uniju država i naroda ili federaciju nacionalnih država.
Sa geografske tačke gledišta, Evropa se nalazi između reke i planine Ural na istoku, reke Araks na jugoistoku i Gibraltarskog i Bosforskog moreuza na jugu. Ove granice, neupitne u svakodnevnom mišljenju, ipak su posledica odluka donetih u naročitim istorijskim okolnostima. Bez Ataturkovog otpora u Trakiji i Bosfor bi bio geografska granica. Da je Sebastijan I od Portugala dobio Bitku tri kralja 1578. godine, južna granica Evrope ne bi bila na Gibraltarskom moreuzu, već negde između južnog dela Rifa i Rabata.
Ural nikad nije bio, niti će biti, međunarodna granica. Geograf Petra Velikog, Vasilij Tatiščev, povukao je ovu granicu da bi Rusko carstvo izvukao iz Azije i opravdao potiskivanje Turaka i Tatara preko Volge. Za Ruse, Azija počinje tek istočno od Bajkalskog jezera. Ural je kartografski dogovor: usvojivši ga kao granicu, Rusija je, posredstvom svoje evroazijske konfiguracije, stekla pravo da se naziva evropskom silom. De Gol je 1962. predložio stvaranje „Evrope od Atlantika do Urala“ da bi Sovjetima pokazao da približavanje Francuske i Nemačke nije hladnoratovski manevar kojim bi se isključile zemlje izvan zajedničkog tržišta, ali je dodao i sledeće: „Da bi takva Evropa bila moguća, moraju da se dogode velike promene. Prvo, Sovjetski savez ne bi trebalo da bude to što jeste, već Rusija.“
U Zakavkazju, koje je vekovima bilo pod persijskim i turskim uticajem, reka Araks je postala južna granica Evrope tek nakon ruskih intervencija južno od Kavkaza, a protiv oslabljenog Persijskog carstva (Gulistanski sporazum, 1813), čime su Kavkaz i kasnije dolina Kure prestali da imaju granični položaj. Araks je bio državna granica između Rusije i Persije koju su gruzijski i jermenski geografi prikazivali kao granicu Evrope.
Dvostruka mreža odnosa
Evropa se istorijski može odrediti kao hiljadugodišnja civilizacija čiji su temelji rimsko pravo i hrišćanstvo. Filozof Mark Krepon tvrdi da se Evropa zasniva na dvostrukoj mreži odnosa: onih koje su „evropski narodi održavali sa drugima (trgovina, uvoz, prevođenje), ali i onih koji su ’Evropljani’ uspostavili sa stvarima o kojima su sanjali, maštali ili koje su izmislili kao Druge“. Nepostojanje jasnih prirodnih granica je Evropu podstaklo da se određuje pomoću razlika u odnosu na svoje susede – ratoborne muslimane iz arapsko-berberskih kraljevstava i Vizantijsko i Osmansko carstvo. Pad Carigrada 1453. godine je bio traumatski događaj: papa Pije II je prvi opomenuo zavađene hrišćanske kneževe da moraju razmišljati kao Evropljani (europeicos) ako žele da potisnu Turke.
„Evropa“ je, kao vlastita imenica, prvi put ušla u diplomatski rečnik tek posle Reformacije, zamenivši hrišćanstvo oslabljeno podelama. Politički ideal je postala posle 1918. godine, kada se javila evropska svest sa dva različita aspekta: „evropejstvo“, kao osećaj pripadnosti vekovnoj civilizaciji, i „evropeizam“, kao uviđanje hitne potrebe da se „izgradi Evropa“ i tako okonča rat i razveju, već od 1930-ih, zebnje o propasti – bilo je to, dakle, očajničko rešenje za njene članove. Posle 1945. prve evropske zajednice uspostavljene su u zapadnom delu podeljenog kontinenta: Evropska zajednica za ugalj i čelik 1951, a potom i Evropska ekonomska zajednica 1957. Nakon 1991. i sloma SSSR-a, institucionalna Evropa se širila na istok iz geopolitičkih razloga.
Ono što u tome deluje novo je uspostavljanje zajednice na temelju vladavine prava i prekid sa prošlošću obeleženom ravnotežom između suprotstavljenih sila na kontinentu koji je oduvek bio tek bojno polje. Stvaranje novog „Evropskog koncerta“, sa osloncem na sporazumima i ustanovama umesto na ravnoteži snaga, razlikuje se od svega pređašnjeg. Međutim, danas je upravo prednost zajednice koja je uspostavljena pre svega da bi se omogućili mir i kompromis i njena najveća mana u svetlu egzistencijalnih pretnji i ogoljene međunarodne moći. Svaka zemlja ima svoje razloge zašto jeste ili želi da bude članica EU. Za Evropu je teško (…)
