13. oktobra uvodni članak le Monda („Nacionalna depresijaʺ) opisuje Francuze kao „neizmerno pesimistične, teško depresivne, neizlečivo anksiozne, velike mazohisteʺ. Da li su takvi svojom krivicom? Zamislite „koliko su u poslednjih pet godina nejednakosti povećane“, „koliko je njihov socijalni položaj manje zavidan u poređenju sa položajem njihovih roditeljaʺ i kao vrhunac apsurda „koliko je klasna borba očiglednaʺ. Oslanjajući se na jednu studiju Frans strateži (vladinog tink tenka) od avgusta 2016. list zatim briše „osećanje poniženja“ nezahvalnih stanovnika heksagona (nacionalni naziv za Francusku, prim.prev.): „Francuska je zaista jedna od zemalja sa najmanje nejednakosti u odnosu na njene evropske susede ili Ameriku.“
Mesec dana ranije Mek Kinsi Global Institut objavio je jednu drugu studiju koja se takođe bavi pitanjem nejednakosti u dvadesetpet razvijenih kapitalističkih zemalja Šireći svoje proračune na prihode od kapitala (suprotno onome što navodi le Mond), istraživanje je pokazalo znatno drugačiju sliku. Između 2005. i 2014. godine, Francuska beleži kako najveći rast prihoda 10% kod najbogatijih ljudi i najveći pad od 20% među najsiromašnijima. Poređenja radi, Velika Britanija je poput socijalističkog svetilišta: u istom periodu tamo je najviši dohodak pao, međutim, od 30% najsiromašnijih se znatno povećao. Studija pripisuje „osećanje poraza nižoj klasi Francuza: 63% domaćinstava u zemlji beleži stagnaciju ili pad prihoda u proteklih deset godina...
U uvodniku le Monda ove brojke se ne navode. U njemu se međutim ubeđuje „da treba razdvojiti stvarnost od fikcije, minimum racionalnosti od maksimuma fantazijeʺ.
