Kada je novembra 2014. na jednoj tribini u Udruženju likovnih umetnika Srbije tadašnji gradski sekretar za kulturu (a danas i ministar kulture Republike Srbije) Vladan Vukosavljević najavio promene u koncepciji i formatu beogradskog Oktobarskog salona, stekao se utisak da će doći do izrazitog diskontinuiteta sa načinom na koji je ova „tradicionalna likovna manifestacija” koncipirana i vođena posle 2004, kada je OS transformisan u internacionalnu izložbu savremene umetnosti. Kritičari i umetnici koji su tom prilikom pozvani na tribinu uglavnom su sa aklamacijom primili najavu novog kursa njegovog novog bijenalnog formata i isticali “jednoumlje”, “mondijalizam” i negiranje srpskog kulturnog identiteta, kao karakteristike “internacionalizovanja” Salona. Nova koncepcija je trebalo da prevaziđe ove probleme kako bi Salon konačno (i ponovo) postao prilika da se afirmišu “domaći” umetnici koji gaje tradicionalne likovne forme i nacionalno-specifične kulturne sadržaje.
I ovlašnim pogledom na ovogodišnji Salon (izložba „Ljubavni zanos” kustosa Dejvida Eliota) uočava se da do ovakve promene nije došlo. Osim što je, kako bi se smanjila gradska izdavanja u kulturi, OS stekao bijenalnu formu tako što on prosto nije održan prošle godine, ništa drugo na ovogodišnjoj izložbi ne ukazuje na najavljeni diskontinuitet. Ono što se može smatrati jedinim relevantnim razlogom pretvaranja OS u „Beogradsko Bijenale” (BB) - a to bi bilo udvostručenje budžeta izložbe kako bi ona bila što kvalitetnija - nije se ispostavilo jer ovogodišnja izložba (osim kada je reč o honoraru kustosa) ne pokazuje nikakvo veće finansijsko ulaganje (a posebno ne ulaganje u produkciju radova) pa se mora postaviti pitanje šta se to prošle godine dogodilo sa novcem koji je u budžetu grada predviđen za ovu manifestaciju, i na šta je on potrošen?
Postavlja se i pitanje kako to da je Savet OS, koji je 2014. formiran uglavnom iz redova onih koji su se predstavili kao kritičari njegovog internacionalizovanja nije u izboru novog umetničkog direktora istrajao u svojoj nameri da se ispravi ’nepravda’ učinjena prema lokalnim umetnicima i prema tradicionalnim umetničkim formama? Stiče se utisak da je britanskom kustosu Dejvidu Eliotu (poznatom direktoru više značajnih umetničkih institucija i autoru važnih međunarodnih izložbi) upućen poziv s željom i nadom da će on postati ona konsenzualna figura čiji će ’stručni autoritet’ otkriti sve ono što dosadašnji kustosi OS nisu hteli ili umeli da otkriju: skrivene potencijale lokalne umetnosti, neke do sada prenebregavane umetničke vrednosti. Dogodilo se upravo suprotno. Iako je, po sopstvenom iskazu u katalogu izložbe, Eliot bio izložen pritiscima Saveta OS (u kom je glavnu reč nesumnjivo vodio kolumnista magazina Pečat i nesvršeni student istorije umetnosti Dejan Đorić) on je, obrazlažući koncept sopstvenim shvatanjem ’dobre umetnosti’, upravo one umetnike koji su gajili očekivanja od nove gradske kulturne nomenklature zapravo proglasio ne baš ’dobrim umetnicima’, štaviše ‘diletantima’.
Tako su se u izboru srpskih umetnika (koji po Eliotovoj računici čine 28% izložbe) našli umetnici koji su ranijih godina već izlagali na OS (Biljana Đurđević, Bojan Fajfrić, Vladimir Perić, Miloš Tomić, i dr.) kao i nešto mlađi umetnici ali koji u svom radu uglavnom koriste medije fotografije, videa, instalacije i performansa (Antonia Božanić, Kristina Drašković Bočkov, Ivana Ivković, Dejan Marković, Olga Milisavljević, i dr.). “Srpske skulpture” uopšte nema, a osim Đurđevićeve i Siniše Ilića (čiji se rad, koji je zasluženo dobio nagradu, samo uslovno može smatrati ’slikarskim’) samo su još Tadija Janičić, Jovanka Stanojević i Nemanja Nikolić pozvani na osnovu njihovog slikarskog rada - mada njihov pristup verovatno ne odražava ono što su priželjkivali članovi Saveta.
Ali bilo bi isuviše lako zaključiti da ovogodišnji OS predstavlja neku vrstu poraza Đorića i Vukosavljevića jer nisu uspeli da se ovom izložbom opravdaju pred sopstvenom ideološkom zajednicom, te je tako Đorić i podneo ostavku na mesto člana Saveta OS. Ono što je Savet OS zapravo zamislio sadržano je u ’anketi’ u kojoj je ’stručna javnost’ upitana šta misli o inicijativi da se dosadašnji OS podeli u dve bijenalne manifestacije. Svake parne godine bi bilo održano ’Beogradsko bijenale’ koje bi uzelo ’pelcer’ sa dosadašnje koncepcije internacionalnog OS, a svake neparne bi bio organizovan ’domaći’ Oktobarski salon sa „učešćem naših umetnika i imenovanjem našeg umetničkog direktora”. Ovakva binarna kultur-politička zamisao bi dakle trebalo da pomiri (…)
