Prvenstveni cilj ruskog vojnog angažmana u Siriji, otpočetog septembra 2015, brzo je i lako postignut: sprečiti vojni poraz režima koji je mesecima posrtao. Učešće ruskih vazduhoplovnih snaga takođe je onemogućilo Sjedinjenim Državama da nadleću sirijsku teritoriju. Ruska diplomatija je još 2013. zakomplikovala moguću zapadnu intervenciju protiv režima predsednika Bašara el Asada, nagovorivši ga da se donekle odrekne hemijskog naoružanja.
Vladimir Putin je 28. septembra 2015, obraćajući se Ujedinjenim nacijama (UN), izneo nešto ambicioznije ciljeve. Prkoseći Sjedinjenim Državama i njihovim zapadnim saveznicima, svoje ciljeve je formulisao tako da SAD gurne u defanzivnu poziciju. Odabir trenutka bio je presudan: na vrhuncu priliva sirijskih izbeglica u Evropu i napada Organizacije islamske države (ISIL) u Siriji.
Putin je tada izneo tvrdnju da jedino snage Asadovog režima i Kurda „hrabro prkose terorizmu“ i da je ruski angažman, za razliku od zapadnog bombardovanja, u okvirima međunarodnog prava, budući da postupa po zahtevu sirijske vlade. Podsetio je i da su zone zabrane leta u Libiji i podrška pobunjenicima doveli ne samo do eliminacije režima Muamera Gadafija, već i do uništenja celokupnog državnog aparata, što je stvorilo pogodno tlo za rasejavanje ISIL-a.
Imajući u vidu stratešku važnost Sirije, tvrdio je, isti efekti bili bi deset puta gori nakon vojnog poraza njenog aktuelnog režima. Povukao je paralelu s velikom koalicijom koja je juna 1941. okupila SSSR, Sjedinjene Države i Ujedinjeno Kraljevstvo kako bi se suprotstavili Hitlerovoj moći. Stoga se založio za sličan savez protiv pretnje ISIL-a, koji je pokušavao da „zavlada islamskim svetom“, istakavši: „I pripadnici onoga što nazivamo ‛umerenom sirijskom opozicijom’, koju Zapad podržava, popunjavaju redove radikala.“ Uprkos režimskoj odgovornosti za sumoran bilans ljudskih žrtava u ovom konfliktu, sve to svodilo se na sledeću poruku zapadnim sagovornicima: između dva zla trebalo bi odabrati manje. Putin im je predložio da se zajedničkim snagama založe za obustavu vatre između svih sukobljenih strana u Siriji, uz izuzetak ISIL-a, i da, istovremeno, ulože zajednički napor ka iznalaženju političkog rešenja.
Zapadni lideri odavno su među sobom saglasni da je odlazak Asada preduslov svakog rešenja sukoba. Ovaj konsenzus prva je razbila Angela Merkel. Nemačka kancelarka je 23. septembra 2015. izjavila: „Moramo da razgovaramo s mnogim akterima, uključujući i Asada.“ Njenim stopama ubrzo je pošao britanski premijer Dejvid Kameron i, konačno, sam Barak Obama. Ipak, sve do pariskih napada od 13. novembra 2015. francuski ministar spoljnih poslova, Loren Fabijus, nije odustajao od pomenutog preduslova: „Ujedinjena Sirija zahteva političku tranziciju. To ne znači da Bašar el Asad mora da ode pre same tranzicije, ali su nam potrebne garancije za budućnost.“
Od samog starta, međutim, Vašington i drugi ukazivali su na to da ruske vazduhoplovne snage ne napadaju baš toliko baze ISIL-a, koliko druge pobunjeničke formacije i to bez preteranog vođenja računa o poštedi civila. Prevashodni cilj Moskve bio je da ojača poziciju režima, kom su pretili i drugi akteri pored ISIL-a. Moglo bi se ipak reći da je cilj iznad svega bio da se režimu pruži bolja politička pozicija uoči predstojećih pregovora.
Velika koalicija koju je Moskva zagovarala ostala je pusta želja. Pre bismo mogli govoriti o dve koalicije koje su se sastale na „Bečkim pregovorima“ i kojima su sredinom novembra 2015. kopredsedavali ministar spoljnih poslova Rusije, Sergej Lavrov, i američki državni sekretar, Džon Keri. U koaliciji koju je predvodila Rusija nalaze se Iran (uz podršku kopnenih trupa libanskog Hezbolaha) i Irak, koji ujedno pripada i drugoj. Koalicija oko Sjedinjenih Država, znatno šira, sastoji se od 50 zemalja. Ona je, međutim, znatno heterogenija i ubraja i države koje su prilično neposlušne u pogledu ovog procesa, na prvom mestu Tursku i (…)
