Vreme je za presek stanja u Socijalističkoj partiji (PS) Francuske. Retko kada je jedna partija svojim delovanjem dovela do tako naglog pada. Tokom 2012, imali su svu vlast u svojim rukama. Četiri godine kasnije, izgubili su znatan broj predstavnika na raznim nivoima vlasti, a u trenutku kada je ostalo manje od godinu dana do predsedničkih izbora, uzrok za ovakvo stanje je očigledan (čak nije sigurno da će njihov kandidat uopšte stići do drugog kruga). Ovakva nepopularnost predsednika, kao i njegovog premijera, nije viđena u istoriji.
Porazi na izborima na svim nivoima nisu zaustavili liberalne ispade, pri čemu donošenje novog Zakona o radu predstavlja vrhunac toga. Uprkos bojažljivom napretku u zapošljavanju, ekonomija ponude koja se sprovodi od januara 2013, još uvek ne daje rezultate. Kako bi veličala politiku vlade kojom upravlja Oland, koje su se ljudi sa levice masovno odrekli, Socijalistička partija nastavlja da se doslovno koristi pravnim jezikom iz 2012: „reforma“ je neophodna kako bi se „sačuvao francuski socijalni model“. „Politika ponude nije ni levo ni desno: ona je neophodna“, mogao je da proglasi Stefan Le Fol, portparol Vlade. Tako da odbojnost prema Socijalističkoj partiji na levici, trenutno nije povezana samo sa radikalnom levicom, dok razočaranost vodi neprestanom preispitivanju „reformsta“ na vlasti.
Kako razumeti ovako očiglednu autodestrukciju? Ide li se ka kraju Socijalističke partije? Koja je izborna logika kojom se vodi socijalistička elita, ako uopšte možemo govoriti o „logici“? Iako je neizvestan finalni rezultat njihove strategije, svakako je izvesno da se nastavlja u pravcu kom je Vlada koherentna i dosledna, vodeći politiku koja se čini samoubilačkom.
U velikoj meri, to proizlazi iz pritisaka koje vrši Evropa, a koje Oland, suprotno obećanjima datim u kampanji 2012, nije ublažio. Ideološki izbori bili su definisani kao važniji od interesa stranke na izborima. Kako nikakvo preusmeravanje nije moguće i kako Socijalistička partija više nema glasačko telo koje bi podržalo njenu politiku, osuđena je da stvori neubedljivu zamenu, na levom centru, na koji će se osloniti na sledećim predsedničkim izborima.
Do sada je Socijalistička partija pripadala tipu stranaka koje je italijalnski politikolog Angelo Panebijanko nazvao „izbornim profesionalcima“. što će reći, bila je posvećena jednom cilju: maksimizaciji izbornih rezultata. Između 2002. i 2012, postala je to partija profesionalaca u lokalnoj politici – izabranih predstavnika i osoblja izabranih predstavnika. Tokom 2012, kada je osvojila nacionalnu vlast, Socijalistička partija bila je vodeća u svim regionima, držala je 60% departmana, dve trećine gradova i čak, prvi put u istoriji, imala je većinu u Senatu. Četiri godine kasnije, ova izborna mašinerija je uništena. Uoči 22. regionalnih izbora koji su održani u ovom periodu, Socijalistička partija je eliminisana već u prvom krugu u polovini okruga gde su imali kandidate.
Nakon dotad neviđenog proboja i uspeha tzv. opštinskog socijalizma na talasu pobede na predsedničkim izborima, Fransoa Oland, inače bivši predsednik generalnog saveta Koreza (pandan našim predsednicima opština, prim.prev.), postao je dželat svoje stranke i na ovom nivou. Tokom 2014, Socijalistička partija izgubila je vlast u 162 grada sa više od 9 hiljada stanovnika - što je istorijski rekord za lokalne izbore. Trenutno, ona ima kontrolu nad samo pet regiona i dvadeset šest departmana. „Partija poslanika“ je žrtvovana zbog insistiranja na liberalnoj politici kompetitivnosti, koja je u podjenakoj meri i neefikasna i nepopularna. Izolovani na svojim lokalnim posedima od 2002, istaknuti socijalisti su, malo po malo, gubili interes za ideološke debate na nacionalnom nivou. Paralizovani zbog poraza, čini se kao da čekaju da se njihov krug na vlasti zatvori, kako bi iznova bili u opoziciji, gde se osećaju konfonije.
Ovi ogromni i konstantni izborni neuspesi imali su značajne posledice po partijsku organizaciju. Socijalistička partija se naime raspada na manje teritorijalne jedinice. Asistenti, saradnici narodnih predstavnika i stalno zaposleni bili su žrtve sukcesivnih planova otpuštanja, iako su oni ti koji imaju ključne odgovornosti u stranačkom aparatu, i u upravljačkim strukturama bilo partijskih sekcija, bilo geografskih podeljenih jedinica. Neke od ovih federacija (stranačkih odbora, prim.prev.) su prestale i sa finansijskim uplatama centrali. Istorijska partijska federacija Sever, izgubila je od 2012. kontrolu nad brojnim gradovima (Rube, Turkoan, Dankerk, Mobež, urbana zajednica Lila), departmane, regione i polovinu aktivista iz ovih oblasti. Da bi smanjilo dug od milion eura, federalno rukovodstvo je moralo je (…)
