„Predsednik zadržava funkciju“: ovaj transparent podrške predsedniku Žozefu Kabili viori se ispred sedišta vladajuće Narodne partije za rekonstrukciju i demokratiju (PPRD). Za pristalice šefa države u pitanju je odgovor na slogan koje su mase demonstranata uporno ponavljale: „Kabila, odlazi!“ Poruka PPRD-a je jasna: Kabila, na vlasti još od 2001, nema nameru da ode. Pa ipak, Ustav Demokratske Republike Kongo (DRK) ograničava broj uzastopnih mandata na dva i zahteva od njega da 19. decembra napusti funkciju.
PPRD se poziva na to da je faktički nemoguće organizovati izbore i citira član 70 osnovnog zakona: „Po završetku mandata, predsednik Republike ostaje na funkciji sve do efektivnog stupanja novoizabranog predsednika.“ Mišljenje Ustavnog suda izneto u maju podržalo je ovaj stav. Opozicija, međutim, sumnja u iskrenost vladinih namera. Vlada već mesecima svim sredstvima pokušava da Kabilu zadrži na vlasti. Neuspevši da zaobiđe ustavnu blokadu nad maksimalnim brojem mandata, u januaru 2015. pokušala je da izmeni izborni zakon i u njega uvede klauzulu kojom se zahteva popis stanovništva pre upisivanja novih glasača (njih oko osam miliona). U zemlji od 80 miliona stanovnika, četiri puta većoj od Francuske. to bi u praksi zahtevalo nekoliko godina. Ovaj manevar doveo bi, dakle, do velikog odlaganja predsedničkih izbora – odnosno do neke vrste Kabilinog „otvorenog“ mandata. U tom trenutku u brod je prodrla voda: iako zauzima tri četvrtine mesta u Narodnoj skupštini, PPRD je bila primorana da, nakon trodnevnih nereda u glavnom gradu, Kinšasi, između 19. i 21. januara 2015, odustane od ovog pokušaja.
Trijumfalan prijem lidera opozicije
Ove jeseni, kako se zvanični kraj predsedničkog mandata bližio, nije ništa učinjeno kako bi se izbori održali blagovremeno, odnosno pre novembra. Birački spisak nije ažuriran; Nezavisna nacionalna izborna komisija (NNIK) dobila je tek 17% od planiranog budžeta. Zemlja je pod tenzijom. Na hiljade ljudi je 19. septembra izašlo na ulice nekolicine gradova, na dan kada je izbori trebalo da se održe. Iako su demonstracije u glavnom gradu bile odobrene, policija je pucala na masu i usmrtila najmanje trideset dvoje ljudi. Pripadnici policije tokom noći su izazvali požare u sedištima nekoliko opozicionih partija. Narednog dana demonstranti su ponovo preplavili ulice, kako bi se osvetili za ubijene i pokazali odlučnost. „Trebalo je da ih čujete kako uzvikuju ’Boma biso!’, ’Ubijte nas!’ na lingali“, svedoči pisac In Koli Žan Bofan, koji smatra da je narod „lucidan i svestan svoje snage“. Žan-Mari, slikar i hemičar u svojim četrdesetim, koji je tražio da ostane anoniman, briše znoj sa čela na bulevaru Triomfal. Dok stoji na sred ove velike prestoničke arterije kojom napreduje gusta masa ljudi, ne krije nervozu: „Godišnje plaćamo 725 dolara za školarine. Od moje četvoro dece, samo njih dvoje mogu da studiraju. Zemlja koja ne školuje svoju decu, nema budućnost!“ Ovaj simpatizer Saveza za demokratiju i društveni progres (UDPS), glavne opozicione partije, odlučan je da ponovo učestvuje u demonstracijama 19. decembra u ponoć, kako bi se predsednik Kabila primorao da podnese ostavku.
S razdeljkom na stranu, Rej-Ban naočarama, u tamnom odelu i beloj košulji, ovaj mladić zapanjujuće podseća na Patrisa Lumumbu, oca nezavisnosti ubijenog u atentatu 1961. godine; i on iščekuje svoj sastanak s istorijom. „Spreman sam da 20. decembra ostavim po strani strah od smrti i borim se, jer nemamo nikakvu perspektivu. Ovo nije život!“, uzvikuje. „Imamo tek toliko da jedemo pirinač s malo palminog ulja. Mnogi Kongoanci reći će ti da bi radije umrli mladi nakon dobrog života, nego da ubijaju vreme na zemlji kao zombiji.“
Na petom spratu solitera u centru grada novinari i aktivisti tiskaju se pred vratima opozicionog poslanika Delija Sesange. Lider partije Envol, članice širokog fronta suprotstavljenog Kabilinom opstanku na vlasti, samouvereno prima posetioce u malim grupama. „Nema potrebe da opozicija izdaje uputstva“, govori nam. „Naprotiv, mi moramo da smirujemo žar kako bismo izbegli pravu poplavu. Ljudi su do te mere besni da se zemlja pretvorila u bure baruta. Kabila mora da ode!“ Priseća se kako je 26. jula po povratku u Kinšasu nakon dve godine egzila, reka od najmanje milion ljudi pozdravila legendarnog osamdesetčetvorogodišnjeg opozicionara, Etjena Čisekedija. Lideru UDPS-a trebalo je šest sati da pređe deset kilometara koji aerodrom razdvajaju od njegovog doma.
Nekoliko ulica od sedišta vladajuće partije u bogataškoj četvrti Gomb, medijator kog je u aprilu imenovala Afrička unija mozga kako da reši zagonetku Konga. Edem Kođo, nekadašnji premijer Togoa i generalni sekretar Panafričke organizacije, zauzeo je deo Pulman-grand hotela s pet zvezdica na obali reke, kojim često defiluje deo političke klase. Prilično se namučio ne bi li prvog septembra pokrenuo „nacionalni dijalog“ o izborima. Teškaši opozicije bojkotuju ovaj proces, koji smatraju samo manevrom vlasti, koja ga je i pokrenula. Oni i dalje zahtevaju momentalni odlazak Kabile, uprkos sporazumu postignutom 17. oktobra između vlade i manjine predstavnika demonstranata, kojim se uspostavio prelazni redosled radnji: predsednički izbori odlažu se za april 2018, a postavlja se premijer iz redova opozicije.
Kako objasniti uporno ćutanje predsednika usred demonstracija koje su ishodovale ubistvima i ozledama? Nekadašnji načelnik generalštaba Kabila se kao veoma mlad – imao je samo 30 godina – vinuo na čelo države koju bije glas zemlje kojom je najteže vladati u čitavoj Africi. Do takvog razvoja došlo je 2001, nakon atentata pod nejasnim okolnostima na njegovog oca, Loren-Dezirea Kabilu, nekadašnjeg makija koji je postao (…)
