Iran i Turska su se kroz istoriju svojih bilateralnih odnosa pokazali pragmatičnim, uprkos rivalstvu i ponekad različitim interesima (videti okvir). Pobune „arapskog proleća“ su međutim otkrile – a ponekad i stvorile – duboke antagonizme. Od početka krize u Siriji postoje neslaganja. Nakon (uzaludnog) pozivanja vlade Bašar el Asada da preduzme reforme, Ankara – ipak bliska sa tom zemljom zbog politike „bez problema sa susedima“ – je ponudila svoju podršku opoziciji. Ali ovo je sasvim druga priča iz ugla Irana, čija strategija na Levantu se oslanja na Damask. Teheran je podržao sirijski režim i mobilizovao svoje libanske saveznike, uključujući i Hezbolah, kao i ostatak ekipe: iračku šiitsku miliciju i šiitske dobrovoljce iz različitih zemalja, od kojih su mnogi učestvovali u borbi za istočni Alep. I dok je Iran postajao najvažniji saveznik sirijskog režima – barem do ruske intervencije septembra 2015. – Turska je dozvolila Organizaciji Severnoatlantskog sporazuma (NATO) da instalira na njenoj teritoriji protivraketnu odbranu, zbog narušavanja vazdušnog prostora od strane ruskih aviona, ali i da bi se bolje zaštitila od pucnjave iz Sirije. Tako su donete odluke kojima se Islamska Republika (Iran) protivi: iz njenog ugla, ovi objekti su delimično usmereni i protiv nje.
Za iranski režim, Turska je napustila politiku nezavisnosti od Sjedinjenih Američkih Država, koju je otpočela 2003. kada je odbila da olakša američku vojnu intervenciju u Iraku. Turska je jula 2015. dozvolila američkim avionima da polete iz njene vazduhoplovne baze Indžirlik radi kampanje bombardovanja trupa organizacije Islamska Država (ID). Odluka koja je, iako je doprinela zadržavanju snaga ID, izazvala gnev Teherana, jer je Iran u tome, pre svega, video novi način približavanja Ankare i Vašingtona. Iran je takođe zabrinut zbog približavanja koje se pojavilo početkom 2015. između Turske, Saudijske Arabije i Katara. Tri zemlje su se dogovorile oko boljeg koordinisanja svojih akcija u pogledu Sirije i uvećanja podrške opoziciji. Nije trebalo dugo čekati rezultate: u raznim delovima zemlje od kraja marta 2015. napreduju pobunjeničke snage. Teheran je tada pogurao Moskvu da interveniše.
Uprkos zaključenju iranskog nuklearnog sporazuma jula 2015, Ankara i Teheran su se upustili u rat rečima, povodom Sirije, svaki optužujući drugog da podržava „teroristički pokret“. Predsednik Redžep Tajip Erdogan nije uživao u optužbama iranskih medija povodom turske kupovine sirijske nafte iz bušotina koje kontroliše ID. Još dramatičnije, u vezi sa intenziviranjem odnosa sa nekim naftnim monarhijama, Ankara je maja 2016. otvorila – i to po prvi put od (…)
