Kao deo složenog dogovora i imigrantima, ingenioznog ili makijavelističkog (zavisno od ugla gledanja), turski predsednik Redžep Tajip Erdogan se složio da će nakon potpisivanja sporazuma povećati morske patrole i da će dati azil onima koji su stigli u Grčku. Zauzvrat, za svakog sirijskog imigranta koji se vrati u Tursku sa grčkih ostrva EU će pustiti u Evropu Sirijca koji legalno živi u turskom izbegličkom kampu. Brisel će doprineti sa 6 milijardi eura za 2, 7 miliona sirijskih izbeglica u Turskoj; takođe je obećano ponovno otvaranje pregovora o pristupu Turske Evropskoj Uniji i, što je još važnije za Ankaru, davanje turskim građanima mogućnosti da putuju po Evropi bez viza.
Protiv ovog sporazuma su se podigli glasovi koji ga opisuju ilegalanim i nemoralnim: proterujući izbeglice u Tursku, osumnjičenu za kršenje ljudskih prava, Evropa rizikuje urušavanje međunarodnog prava. Ipak, sporazum je do sada ispunio svoje ciljeve: između marta i juna 2016, broj imigranata koji svakog meseca pristižu na grčka ostrva je pao sa 26971 na 1554, a broj mrtvih u Egejskom moru sa 45 na 0 (iako je to pre posledica zatvaranja balkanske rute nego sporazuma sa Turskom). U isto vreme, utapanje u Mediteranskom moru je u porastu: prema Visokom komesarijatu Ujedinjenih nacija za izbeglice 3740 imigranata je umrlo ili nestalo od januara do oktobra 2016, zbog čega je ovo „najsmrtonosnija godina novije istorije“.
Sporazum se poklopio sa Erdoganovim autoritativnim obrtom. Čak i pre zaključenja sporazuma, turski predsednik je osnažio svoju moć izmenom ustava i ograničenjem medijskih sloboda. U maju je poslao svog potencijalnog rivala, premijera Ahmeta Davutoglua, da pregovara sa Merkelovom. Potom je u julu, u sklopu reakcije na propali puč, sproveo masovnu čistku usmerenu na opoziciju, posebno na naslednike imama Fetulaha Gulena. Istovremeno, Turska je intenzivirala vojne akcije protiv kurdskih separatista. Ako je izbeglička kriza naterala Nemačku da sarađuje sa Turskom, ovo partnerstvo od kojeg sve više zavisi izaziva sve ozbiljnije probleme, što buduće odnose između dve države čini neizvesnim.
Duga istorija nemačko-turskih odnosa datira iz kasnog 19. veka, u vreme Nemačkog i Otomanskog carstva. Odnos dve zemlje je tada bio u simbiozi zbog strateške komplementarnosti i njihovih gotovo suprotnih puteva. Nemačka, rastuća sila centralne Evrope koju je antropolog Helmut Plesner opisao kao „zakasnelu naciju“ (verspätete Nation) zbog njenog kasnog nastanka 1871. i pokušaja da se takmiči sa Velikom Britanijom i Francuskom. Otomansko carstvo, poznatije kao „bolest Evrope“, je uprkos svom propadanju imalo stratešku poziciju na Bliskom istoku, posebno zbog kontrole Sueckog kanala, otvorenog 1869.
Vilhelm II je 1896. uključio svoje carstvo u politiku kolonizacije da bi osigurao, prema rečima budućeg kancelara Bernarda fon Bilova, „mesto pod suncem“. U tom kontekstu je Nemačka, čija je snaga do tada bila ograničena na evropski kontinent, nastojala da uveća svoj značaj na međunarodnoj sceni, zbog čega je Turska bila od posebne važnosti za nju. Vilhelm II je, primera radi, tražio koncesiju za izgradnju pruge Berlin-Carigrad, što je bila prva deonica buduće Berlin-Bagdad rute. Ova nova ruta je smanjila vreme transporta sirovina neophodnih za industrijski procvat zemlje, koje su se prethodno prevozile morskim putevima. Ravnoteža između zona uticaja na Bliskom istoku je bila narušena na štetu Velike Britanije i u korist Nemačke. Bolje zaštićena u slučaju pomorske blokade od britanske mornarice, Nemačka je postala glavni (…)
