Bio sam deo radosti, elana, utiska da služimo nečemu, deo napada na sastanke Nacionalnog fronta (FN), osuda „poslova“ u koje je bio upleten, „ekspertskih“ demonstracija nedoslednosti njegovih programa itd. Taj revolt ne sprečava ljude da glasaju za Le Pen. Mogli bismo se čak upitati nije li osećaj moralne superiornosti tih istrebljujućih arhanđela koji ne poznaju nijednog „glasača“ Le Pen, niti jednog njihovog sledbenika, koji ih zamišljaju zaposednute niskim, brutalnim, zastrašujućim strastima, ne svedoči li on iznad svega njihovom sopstvenom „klasnom rasizmu“.
Izvucimo iz gomile samo dva primera. Liga za ljudska prava 15. novembra 2013. izdaje saopštenje: „Iskorenimo glupost i cinizam, odbacimo mržnju i rasizam!“ i osuđuje: „glupost i ignoranciju koji se infiltriraju u sve pore društvenog života“. U La Règle du jeu od 11. februara 2012. Roman Gupij poziva na „svakodnevno vređanje Nacionalnog fronta“, koji „okuplja sve ubuđalo i užeglo u Francuskoj“; on predlaže „hajdemo… Dosta je bilo ubeđivanja!“.
21. april 2002, 18 časova. Nalazimo se u Mutualiteu, u Parizu, iscrpljeni i zabrinuti nakon egzaltirane kampanje. Vreme sporo odmiče, predstoje nam dva sata neizvesnosti i anksioznosti. Okupljeni aktivisti su nestrpljivi.
Dvadeset časova, konačni rezultati. Le Pen je ispred Žospena! Ponovo okupljamo generalnu skupštinu, uznemireni, skrhani, gotovo do suza razočarani, svedeni na nulu od strane trijumfalnog protivnika, a tako blizu cilja. Internacionala, skoro pa je urlamo, nekoliko puta, podignutih pesnica, iz sveg glasa.
Pesme, slogani odvraćaju „one koji nisu“. Ali isto tako (posebno?) kod „onih koji jesu“ pojačavaju prisne veze, deljene izvesnosti. Ko je sve tu? Nekolicina previše intelektualizovanih službenika srednjeg ranga koji su se našli u nebranom grožđu; profesionalni aktivisti suočeni s ograničenjima i redefinisanjima svojih zadataka, koje osporavaju; isuviše opozicioni sindikalisti da bi imali „odjek“; posebno borbeni studenti; „intelektualci“ isuviše uronjeni u politički angažman da bi u punom smislu bili intelektualci; nastavnici koji bi stekli agregaciju da se nisu posvetili politici itd.
Ostatka noći sećam se kao u bajci. Niko ne zna ko je proširio poziv. Zbijeni, stisnuti, pravo u kola. Pravac, Odeon: četrdeset, pedeset, potom stotinu, dve stotine ljudi kojima se uskoro priključuju drugi, Front Ras, libertarijanci, studenti, ekolozi, komunisti. Da urade šta? Ne znamo. Da budu protiv Le Pena. Ali kako? Ne znamo. Biti tamo, baš tamo. Okupljeni identičnom zbrkom, zatečeni ovim „glasom Francuza“ koji je u pitanje doveo sve neupitne vrednosti, sva neupitna uverenja koja čine naše živote. Biti tamo, „znači početak sreće, za koju ne znamo gde se zaustavlja“, kaže Sofi, nastavnica, pripadnica sindikata Sud-Éducation, već dvadeset godina čanica Lige. koja je u Mutualiteu išla od grupe do grupe i ponavljala: „Ako on dođe na vlast nema sumnje da ćemo završiti u kampovima.“ Neka vrsta stajaće ovacije nas samih, koji tražimo pravo na to da budemo „baš onakvi kakvi smo“, kaže Fransoaz, medicinska sestra, LGBT komisija.
Imobilisani u nestajućem prostoru
Održavamo toplotu, „držimo se“. Ove koji pristižu mnogi već znaju, grle ih, drže ih u rukama dugo, bore se da ne puste zagrljaj. Pogledi su puni nežnosti i zahvalnosti komšijama. Iskazuju zahvalnost.
Za kratko vreme već nas je nekoliko hiljada, vihor ljudi. Neki su na biciklima, krvavih obraza, drugi se zamotavaju u zastave, vitlaju njima, ostavljaju ih sa strane, parovi se drže za ruke, ima i dece. Gde smo se uputili? U ovoj gužvi, iznenadnoj, koja se pretače na jedva očišćene pločnike, ne znamo, nikada nismo znali, odlazimo odatle entuzijastični rasipamo se po bočnim ulicama, izgubljena farandola kojoj aplaudiraju s balkona te tople noći. Dobro je živeti tu, razdraženo, oplavelo, besno, ali smireno u toj mračnoj vrelini. Arno, biolog u svojim četrdesetim koji se zalaže za odbranu deep weba (…)
