O onome za šta je verovao da su motivi i stvarni ciljevi koji se kriju iza navodne potrage za istinom, Mišel Fuko je dao veoma jasnu ideju kako je on zamišljao tu situaciju u svojoj prvoj godini predavanja na Kolež de Fransu: „Radilo se o načinu da se sazna da li volja za istinom, u svom odnosu spram diskursa, ne igra istu ulogu isključivanja analognu ulozi opozicije između ludila i razuma, ili sistema zabrana. Drugim rečima, pitanje je da li je volja za istinom duboko istorijska kao i bilo koji drugi sistem isključivanja ili nije; kao da ona nije arbitrarna poput njih po svojim korenima; kao da nije podložna promenama tokom istorije kao i oni.“ U pristupu kao što je Fukoov, veliko otkriće, koje najviše duguje Ničeu, sastoji se upravo u činjenici da je upotreba razlike istinito-lažno sama rezultat jedne vrste prvobitnog nasilja počinjenog prema stvarnosti, koje ju je „lažiralo“ na suštinski način: „Ako je saznanje dato kao saznanje istine, to je usled toga što ono proizvodi istinu putem igre jednog prvobitnog i uvek obnavljanog lažiranja koje zasniva razliku između istinitog i lažnog.“
Zagovornik realistične teorije istine bi bez sumnje rekao da je razlika između istinitosti i lažnosti u jeziku na unutrašnji način povezana sa pretenzijom jezika da predstavlja stvarnost. Pre nego što smo stigli da delujemo na bilo koji način, stvarnost je već „razdvojila“, nezavisno od nas, činjenice na one koje su se ostvarile i na one koje nisu. Aristotel je to rekao u svojoj poznatoj formuli: „Nisi beo iz razloga što mi na istiniti način mislimo da si beo, već zato što si ti beo, onda kada mi kažemo da si beo, nalazimo se u istini.“ Nije lako uvideti, ukoliko pratimo Fukoa, gde bismo mogli tražiti i naći barem jedan razlog koji bi nas sprečio da tvrdimo, nasuprot ovome, da je isključivo zato što kažemo da si beo i zato što kažemo da je ova tvrdnja istinita uzrok toga da si ti beo: istina postoji zato što postoji ono što zovemo „kazivanjem istine“, i bilo bi dobro da odustanemo od toga da je razlog zašto govorimo istinu taj da postoji istina da se kaže.
„Uloga isključivanja“?
Realizam zahteva da jasno razlikujemo, s jedne strane, sredstva i procedure koje su nam na raspolaganju da bismo utvrdili da li je jedan iskaz istinit ili lažan, one istorijski određene, slučajne, podložne promeni, nesavršene i pogrešive, od, s druge strane, istinitosti ili lažnosti iskaza koji se mogu vrlo dobro utvrditi potpuno nezavisno od naše svesti o bilo čemu. Ali ovo očigledno nije način na koji Fuko vidi stvari. Za njega, ono što se zove istinom nije rezultat suprotstavljanja jezika i stvarnosti, već je pre, sudeći po izrazu koji je već ušao u legendu – efekat samog diskursa. On veruje da smo u obavezi da biramo između dve međusobno isključive mogućnosti: ili u naivno i idealističko verovanje u subjekta istine, zamišljenog po modelu konstruisanom u tradicionalnoj filozofiji, i u ideju da je istina suštinski proizvod želje za samom istinom kojom je ovaj subjekat inspirisan i okupiran; ili da prihvatimo da je ono što se ovom idejom zasniva upravo poricanje stvarnosti diskursa, njegovih uslova i njegovih zakona proizvodnje koji, kada se uzmu za ozbiljno, otkrivaju volju za istinom koja deluje kao da stvarno jeste, odnosno „genijalnu mašinu za isključivanje”. Lično ne vidim nijedan razlog da verujemo da smo zaključani u alternativu ove vrste i mislim da obe opcije treba na sličan način odbaciti.
Realistička tačka gledišta podrazumeva da ono što istinu čini istinom kao i ono što čini istinu ne može biti ’efekat’ bilo čega, a posebno (…)
