Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

ABORIDŽINI NA ULICAMA AUSTRALIJE

Uporna fikcija o "Ničijoj zemlji"

U vreme Olimpijskih igara u Sidneju 2000. Australija je radosno slavila nacionalno pomirenje između Aboridžina i potomaka evropskih imigranata. Ceremonija otvaranja je u prvi plan stavila istoriju prvih ljudi kontinenta, atletičarka aboridžinskog porekla Keti Friman je upalila olimpijsku vatru. Sedamnaest godina kasnije, problemi prava na zemlju i pitanja kolonijalnog duga ponovo truju društvo.

30. maja 2015. je stotinak aktivista protestovalo na ostrvu Herison, u samom centru Perta (Zapadna Australija). Aboridžini iz plemena Noongar su kampovali na ostrvu još od marta. Na štandovima su se vijorile nacionalne zastave, crne, žute i crvene. Sveto ostrvo Matagarup, kako se zove na noongar jeziku, je mesto na kojem se nalazi spomenik aboridžinskom ratniku Yaganu. Glava ratničkog vođe, simbola herojstva i otpora kolonizaciji, je bila izložena u Liverpulu kao antropološka znamenitost 19. veka, a vraćena je u domovinu 1997. Organizatori kampa mesecima pozivaju građane, kako obojene tako i neobojene, da razgovaraju o pravima Aboridžina koji su postali „izbeglice u vlastitoj zemlji“.

Mobilizacija je počela još novembra 2014. Liberalni premijer Zapadne Australije Kolin Barnet je najavio zatvaranje 150 od 274 stambenih jedinica Aboridžina: „Za odluku treba kriviti saveznu vladu koja pravi rezove u sredstvima za osnovne usluge [struja, voda ili obrazovanje]. 115 stambenih jedinica u proseku ima po pet stanovnika; troškovi njihovog održavanja su previsoki“.

Udaljene stambene jedinice (remote communities) se nalaze u regionu Kimberli, 2000 km severno od Perta: reč je o nekoliko raštrkanih „koliba“ u pustinji, za koje država izdvaja minimum sredstava. Vezanost za zemlju, osnova aboridžinske kulture, motiviše porodice da ostanu ovde. Prema popisu stanovništva iz 2014.. u Australiji i na ostrvima Toresovog moreuza ima 713600 Aboridžina, što čini 3% od 23 miliona stanovnika kontinenta. Više od 50000 Aboridžina živi u udaljenim zonama, a 90000 u veoma udaljenim zonama. Izuzetna raznolikost plemena u Australiji se ogleda u lingvističkom pluralizmu: najviše se govori 120 aboridžinskih jezika, od 250 priznatih.

„Pre dolaska prve flote, nije bilo ničeg sem žbunja“

Evakuacija baraka bi naterala nekoliko stotina ljudi da promene način života i da nasele periferije gradova ili da preživljavaju u javnim parkovima. Ova pretnja je probudila svest Aboridžina, inače retko mobilizovanih. Uprkos daljini, probuđena je solidarnost između većine onih koji žive na istočnoj obali i onih u oblasti Kimberli. Oživela je duga istorija borbe, sa svojim kalendarom, herojima i simbolima. Zato se političko okupljanje na ostrvu Herison namerno organizovalo krajem maja, u vreme „sedmice pomirenja“ koja se obeležava od 27. maja 1967. Tog dana je 90% Australijanaca izglasalo da se Aboridžini uvrste u popis stanovništva i da dobiju status građana. Takođe se sećaju presude koju je doneo Visoki sud Australije 1992. u slučaju Mabo protiv države Kvinslend - Edo Koiki Mabo iz Toresovog moreuza je pokrenuo pravni postupak. „Aboridžini i starosedeoci Toresovog moreuza imaju poseban odnos prema zemlji, koji je postojao pre kolonizacije i koji postoji i dan danas“ - presudom je odbačena fikcija o Ničijoj zemlji, fikcija prema kojoj kolonizovana Australija ne pripada „nikome“ jer Aboridžini navodno nisu obrađivali zemlju.

„Postoji neka vrsta selektivnog čitanja istorije“, kaže pisac Brus Pasko, koji je proučavao tekstove prvih istraživača kontinenta. „Ono što nije bilo dobro za britanski ugled je izostavljeno – na primer činjenica da su okupirali zemlju koja je već bila nečija i dobro održavana. Prikazivali su Aboridžine kao ljude koji ne obrađuju zemlju ili kao ljude koji u početku nisu bili tamo.“ Laburistički ministar Pol Kiting je 1992. u svom čuvenom govoru u popularnoj oblasti Redfern u Sidneju rekao: „Mi smo ti koji smo izvlastili Aboridžine. Uzeli smo njihovu zemlju i uništili njihov način života. Doneli smo katastrofu“.

Zakon Native Title Act, koji je sledio nakon sudskog procesa Mabo, je odobrio svakoj većoj starosedelačkoj zajednici zemljišni odbor, ovlašten da donosi rešenja pred sudom National Native Title Tribunal u zemljišnim sporovima između vlade i privatnih interesa. Ali liberali su, pod pritiskom rudarskih kompanija, u više navrata menjali zakon pod izgovorom da daje „previše prava“.

Ova pravna zaštita proletarijata, koja onemogućava ne samo eksploataciju radnika već i eksploataciju planinskog boksita, gvožđa, srebra i zlata na njihovoj zemlji, je bila osnova za moguće pomirenje. Ipak, situacija se odvijala drugačije. U (...)

Obim celog teksta : 1 947 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Maksim Lansjan

je novinar.
PREVOD: Maja Solar

Podeli ovaj tekst