„Plašim se da ostrvo ne postane prenaseljeno do te mere da će se prevrnuti i urušiti“, rekao je američki kongresmen Henk Džonson 2010. povodom planiranog transfera osam hiljada marinaca sa ostrva Okinava (Japan) na ostrvo Gvam (Marijanska ostrva, teritorija SAD). Smejali su mu se, ali istraživanja su pokazala da Gvam nema kapacitet za takav priliv, pa je Pentagon smanjio ambicije. Ostrvo na kojem je ogroman deo teritorije okupirala američka vojna baza (oko 60% nakon 1948. g. i malo više od 30% danas) ima jedan od najgorih ekoloških bilansa. Okinava, čija petina teritorije je još uvek okupirana, Portoriko, Filipini i Panama nisu prošli puno bolje. Pentagon je jedan od glavnih zagađivača planete.
Dejvid Vajn navodi razloge, metode realizacije i razvoja ogromnog broja američkih vojnih baza (oko osam stotina, dok druge zemlje zajedno imaju trideset). Posebno objašnjava smanjenje broja velikih samodovoljnih baza (malih Amerika) iz doba Hladnog rata, u korist umnožavanja manjih baza, manje vidljivih i raspoređenih u veći broj zemalja (tzv. „lokvanj-baze“). Ali, ako se strategija promenila, metode ostaju iste. Tako se većina „lokvanj-baza“ nalazi u „ekonomski i politički slabim“ zemljama, koje imaju „manje restriktivne“ ekološke zakone. Ukratko, nalaze se tamo gde ministarstvo odbrane može raditi šta želi.
S obzirom na ovu situaciju, prvo rešenje bi bio napad na kolonijalne statuse koje ova „izolovana područja“ imaju, uključujući Gvam, Portoriko i severna Marijanska ostrva. Njihovo stanovništvo, oko četiri miliona osoba, je lišeno nekih demokratskih prava (posebno prava glasa na predsedničkim izborima i izborima za Kongres), što olakšava korišćenje ovih ostrva kao strateških baza. Jedan kolektivni zbornik poziva na promenu ovog diskriminatornog mehanizma i istražuje moguće opcije. Naglašava kakvu ulogu u promeni ove situacije ima Kogres, ali republikanci se snažno protive bilo kakvoj reformi.
Takođe, moglo bi se pribeći međunarodnom pravu u vezi sa zakonima o (…)
