U svom prvom obraćanju s funkcije predsednika, Donald Tramp se otisnuo od svojih prethodnika. Obećavši, uz preteći glas i stisnutu pesnicu, da slogan „Amerika na prvom mestu“ (America first) sumira „novu viziju kojom će se država voditi“, on je izjavio da međunarodni sistem koji su Sjedinjene Države pre više od sedamdeset godina stvorile više nema čemu drugo da služi nego baš njima samima. Ili će ga sudbina ispratiti u smrt. Ta doza iskrenosti uznemirila je druge zemlje, posebno one evropske, koje su do sada glumile veru u postojanje demokratske „atlantske zajednice“, uređene sporazumima koji gode svim stranama. Sa Trampom su maske pale. U igri za koju je oduvek smatrao da se vodi pravilom da dok jednom ne smrkne drugome ne svane, njegova će zemlja „dobijati kao nikada do sad“, bilo da su u pitanju tržišni udeo, diplomatija, ili životna sredina. O, nesrećnih li gubitnika u ostatku planete.
Zbogom i velikim multilateralnim sporazumima, ponajpre onim trgovinskim. Iskovan sećanjima osnovca iz 1950-ih, novi stanar Bele kuće već decenijama sipa paljbu po bajci prema kojoj se Amerika oduvek postavljala kao dobri Samarićanin. Kao i po onoj prema kojoj je nakon 1945. godine Amerika „obogatila druge zemlje“, koje su, pod njenim sigurnim skutima, „proizvodile našu robu, pljačkale naša preduzeća i uništile naša radna mesta“. Velika autohtona bogatstva svakako su uspela da prežive taj opisani „pokolj“, uključujući tu i njegovu imperiju luksuznih rezidencija koja se prostire na četiri kontinenta. Ovakva cepidlačenja, međutim, malo znače u svetlu rastuće ideološke bujice: predsednik Sjedinjenih Država kladi se na to da će njegov protekcionizam „doneti veliki prosperitet i snagu“ u času dok lider Komunističke partije Kine na Ekonomskom forumu u Davosu svoju zemlju predlaže da smeni Ameriku u ulozi motora kapitalističke globalizacije … A šta kaže Evropa? Budući da je već bila posve dislocirana i pre ovog udarca iz Vašingtona, gledala je vozove kako odlaze i bespomoćno (…)
