Kada se nagne, bluza se razgrne i otkriva natpis na dekolteu: „Verovala je da može, pa je to učinila“. Ta tetovaža je njen moto. Nakon što je nekoliko godina radila u lokalnoj upravi gde je bila loše plaćena jer nema diplomu, Tifani Rijunion odlučila je da se vrati na fakultet. Upisala je sociologiju, smer rodne studije, na Univerzitetu u Tolidu, gradiću u saveznoj državi Ohajo u oblasti Srednjeg zapada. Nakon pet godina napornog rada, mnogo odricanja i studentskog kredita koji će je pratiti još dugo, napokon ima planove i zanimanje – postala je socijalna radnica. Tifani Rijunion je tipičan primer milenijumke (pripadnice „milenijumske generacije“, između 16. i 36. godine) za koje je Glorija Stajnem, ikona borbe za ženska prava rekla: „To su nove feministkinje!“
Tek pošto je postala majka, shvatila je pravo značenje „američkog izuzetka“ – nema plaćenog porodiljskog odsustva, nema državnih jaslica, nema sistema zaštite male dece (državne škole ih primaju tek od pete godine). Pritom se prava, poput prava na abortus, u svakom trenutku mogu osporiti. Rijunion je promukla nabrajajući šta sve u SAD-u ne valja za žene: „Čini me besnom to da najmoćnija zemlja na svetu nije sposobna da brine o svojim građanima!“
„Ovde možemo voziti. Ne moramo imati muškarca uz sebe da bismo izašle, putovale, radile ili potražile pomoć lekara. Možemo studirati ne bojeći se da će nas neko napasti. Nismo prisiljene na ranu udaju“, nabraja Džesika Ravic, novinarka specijalizovana za društvena pitanja. „Hteli bismo da SAD vidimo kao primer za druge. Ali, kad se radi o pravima žena, po mnogo čemu smo u zaostatku.“
Rekordna stopa smrtnosti majki
Dva kontroverzna problema redovno se ističu – nejednakost u pristupu zdravstvu i minimalna plata. Stopa smrtnosti porodilja u SAD-u najviša je u razvijenom svetu. Umesto da se smanjuje, od kraja osamdesetih se više nego udvostručila. Prema podacima organizacije Okrugli sto crnih žena, broj Afroamerikanki umrlih zbog komplikacija tokom trudnoće ili tokom porođaja danas iznosi 42,8 na 100.000 živorođene dece. Stopa smrtnosti belkinja manja je, ali takođe visoka – 12, 5 u odnosu na 9,6 u Francuskoj i 4 u Švedskoj. Teri O’Nil, predsednica Nacionalne organizacije žena (NOW), smatra da je uzrok ovih „zastrašujućih“ brojki to što mnoge majke nemaju zdravstveno osiguranje jer nisu dovoljno bogate kako bi ga mogle plaćati, a nisu ni dovoljno siromašne da bi imale besplatan pristup zdravstvu. Iako predstavljaju blizu polovine radne snage SAD-a, žene čine dve trećine zaposlenih sa minimalnom platom koja je od 2009. godine zapela na iznosu od 7,25 dolara po satu.
Samo četiri zemlje na svetu nemaju garantovano plaćeni porodiljsko odsustvo – Svazi, Lesoto, Papua Nova Gvineja i – SAD. Ako postoji nešto što Amerikanke iznova i iznova zahtevaju, to je upravo plaćeno porodiljsko. A jedino na šta je, do danas, na saveznom nivou obavezala kompanije jeste da trudnicama daju dvanaest nedelja (neplaćenog) odsustva uz jamčenje da će i dalje imati radno mesto kada se vrate.
Među pripadnicima milenijumske generacije lagano ključa otpor, ali ih još uvek nije poterao da protestuju na ulicama. „Nećemo da se vlasti mešaju u privatni život! Tu ideju je u SAD-u vrlo teško iskoreniti,“ žali se Virdžinija Valian, profesorka psihologije na Hanter Koledžu u Njujorku. No, ipak svedočimo osvešćivanju, pogotovo među mlađom generacijom. „Kada ispitujemo ljude, sve ih više priznaje da to nije život koji žele,“ uverava nas. Politikološkinja Karlin Bouman iz konzervativnog think-tanka Američki preduzetnički institut, sa druge strane smatra da je izrok „američkog izuzetka“ pre svega razlika u mentalitetu s jedne i druge strane Atlantika. „Sviđa mi se francuski sistem, ali ovde smo mnogo više okrenuti individualizmu. Ne tražimo nužno posredovanje države, iako se krećemo u tom smeru“. Reč socijalizam, naime, više ne izaziva strah kao nekada. Otuda, bez sumnje, dolazi relativni uspeh Bernnija Sendersa kod mladih na unutarstranačkim izborima demokrata. U Tolidu, 32-godišnja Megan Kaningam objašnjava da bez pomoći porodice ne bi mogla da preživi. Zatrudnela je dok je bila zaposlena kao novinarka regionalnih dnevnih novina Toledo Blade: „Prestala sam da radim dan pre porođaja, u petak! Gotovo sve žene čine istu stvar, čuvaju sve slobodne dane, uglavnom od plaćenog godišnjeg, za razdobolje nakon što rode“. Komičar Džon Oliver je čitav problem sažeo u svojoj emisiji Last Week Tonight na kanalu HBO, 10. maja 2015. godine, na američki Dan majki: „One su nam podarile život, podigle nas, stvorile od nas ono što smo danas. Na ovaj dan kada slavimo majke, za njih imamo jedan savet: sada se vratite na svoj usrani posao!“
Situacija se ipak poboljšava. Još uvek ne na saveznom nivou, ali na lokalnom svakako. San Francisko je, u aprilu 2016. godine, postao prvi grad koji je kompanije obavezao na šest nedelja plaćenog porodiljskog odsustva počevši od 2017. Iako se mnoge kompanije bune na sva zvona, druge shvataju da im je u interesu da se njihovi zaposleni vrate nakon što im se rodi dete. Facebook, Microsoft i Yahoo, na primer, već daju šesnaest nedelja plaćenog porodiljskog odsustva.
Druga velika briga američkih majki, koja se često navodi kao prepreka za njihove karijere, jeste sistem dečije zaštite i, u prvom redu, njegova cena. „Oči su mi se otvorile tek kada sam dobila kćer. Pre čak nisam mogla ni da uočim probleme povezane sa mojim „rodom“! Privatni dečiji vrtići su strašno skupi, a školski sistem je ustrojen tako da jedan roditelj mora ostati kod kuće,“ žali se Njujorčanka Ana Alen, direktorka jedne nevladine organizacije, samohrana majka usvojene devojčice od tri godine. Za njeno čuvanje plaća 2100 dolara mesečno, koliko iznosi njena stanarina. Kada plati ta dva računa, ne preostaje joj mnogo za život. „Ovde se neumorno slave porodične vrednosti, ali ih niko ne štiti. Nema nikakve logike. U stvarnosti se i dalje podržava (…)
