Nekada, prijateljstvo je stvaralo aristokratsku vezu između grčkih heroja (Ahila i Patrokla) ili pisaca fuzionista (Montanj i La Boeti). Ovog puta, ono je došlo preko suve zemlje, preko kanala naše prepiske do staza velikog supermarketa koji nam služi kao svet. Služi nam od jutra do mraka, od korisnika Rikore do korisnika Snepčeta. Danas je svuda i nigde. Primorava na pristojnost kroz sve naše kontakte i odsustvo društvenog života. Preplavljuje svaku našu interakciju i istinu o stvarnom, posebnom odnosu, kakav danas teško nalazimo. Prijateljstvo je ono što promovišu društvene mreže, televizijske serije, pristojan komšiluk svojim godišnjim proslavama, ležerni turizam sa svojom autentičnom ponudom, ili prosto svakodnevno ogovaranje ispred automata za kafu.
Prijateljstvo je parodija saučesništva, divno prilagođena opštim neformalnostima novih odnosa tržišta, afiniteta ili kooperativnih odnosa, i sve rapidnije se unapređuje – s obzirom da pojedinac treba da od svog „druga“ iznajmi automobil preko OuiCar-a ili kuću preko AirBNB-a, čak iako ga ne poznaje. Neoliberalna struja ga svuda ističe, ono predstavlja glavu gondole, probojniji proizvod, podmukliji i isplativiji: za prodaju, treba da proizvede vezu, toplinu komunikacije i radnju bez sadržaja. Prijateljstvo postaje od suštinske važnosti za atmosferu zabave i srdačnosti, lažno intimno i dobronamerno, varirajuće spram potreba infantilnog kapitalizma i društva narcisoidnog uređenja. S obzirom da ovo ukrasno prijateljstvo ima sposobnost da iščezne, vremenom se pretvara u sve – od udarca s leđa, preko neprijateljske ideje, do očiglednog sistemskog nasilja. U carstvu promenljivih raspoloženja, prijateljstvo izgleda kao jedino stalno raspoloženje.
Ovo konsenzusno gostoprimstvo ne samo da služi da podmaže tržišne odnose: s obzirom da je korporativna birokratija tako odlučila nakon maja 1968. godine, ono biva osnov upravljanja radnom snagom – uvesti dašak prijateljstva i kreativnosti, takođe i paralisati izbačene radnike i zamrznuti platne izveštaje. Situacija se pogoršava, ali, iako to nije razlog, nama se stalno ponavlja da se latimo mamca ili oružja: u kontekstu ljubaznosti, tražeći zajedničko rešenje, često čujemo da treba pokušati napraviti kompromis u ime zajedničkih interesa, prinudnog sporazuma i rasprostranjenog prijateljstva. Dakle, teži se ka fatalističkom gutanju sindikalnih propusta i obaveznom činjenju ustupaka selektivnoj sigurnosti na tržištu rada u ime kolektivnog pokajanja i kriminalizacije slabosti. Tako nastaje iluzija zajedničkog interesa društvenih „partnera“, kada se, zapravo, umesto prijateljskih umnožavaju veoma neprijateljski „društveni“ planovi, mali šefovi kancelarija ili obezvređeni glasovi iz udaljenih kol centara koje možemo lepo opsovati pre nego što im zalupimo slušalicu.
I ako bi bilo lepše da (…)
