Leta 73. pre naše ere, u Kapui, šezdesetak robova je ubilo svoje čuvare i pobeglo. Hiljadu puta brojniji, odbegli robovi su dve godine pobeđivali rimsku vojsku, najveću silu tog doba. Republika je bila u strahu i dala je punomoć bogatašu koji je regrutovao pedeset hiljada ljudi. Marta 71. godine pre naše ere, vojska robova je poražena. Pest hiljada preživelih je razapeto duž dve stotine Apijskog puta, od Rima do Kapue. Rob koji ih je predvodio je poginuo u borbi. Zvao se Spartak i bio je gladijator.
Nije čudno što je tako neverovatna priča prešla u legendu, zbog čega je njena autentičnost donekle zaboravljena. Ipak, ove činjenice su potvrđene i, pored toga, to nije bila jedina velika pobuna robova. Ali kao što znamo, istoriju pišu pobednici, a ako su istoričari antičkog Rima, od Salustija do Plutarha, dobro opisali istoriju Spartaka, ipak je to bilo pomalo škrto i isto tako bez empatije. Potom, kroz humanističke nauke i prenošenje vrednosti putem kojih je sve dobilo svoje mesto i red, epopeja o Spartaku je izbledela. Velika pobuna robova u San Domingu početkom 1790, Marksovo divljenje i osnivanje Spartakističke lige 1915. od strane Roze Luksemburg i Karla Libknehta su je ponovo oživele. Čini se da joj današnji nastavni planovi istorije u Francuskoj ne pridaju nikakav značaj.
Istina je da, osim u vreme revolucionarnih ideala, pobuna Spartaka i njegovih drugova može izgledati kao primer za žaljenje, kao podsetnik na pretnju desnice i neuspeh levice; ali onda „ko će pisati istoriju naše borbe, toga šta su bile naše pobede i naši porazi? I ko će govoriti istinu?“
1951. je Hauard Fast (1914-2003) napisao roman Spartak, koji su svi izdavači odbili. Ova jednodušna reakcija je bila proizvod pokoravanja strogim propisima direktora Federalnog istražnog biroa (FBI) Džona Edgara Huvera, koji nije voleo komunističke pisce. Fast je objavio roman u vlastitom izdanju. Knjiga je postigla uspeh, koji će nastaviti i film Stenli Kjubrika iz 1960. U romanu, u kojem su navedene (…)