Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

SAVREMENA EKSPLOATACIJA

Srbija kao neoliberalni raj

Iako je ekploatacija nestrala iz diskursa društvenih nauka ona i dalje postoji. Neoliberalizam omogućava eksploataciju na dva načina: tako što smanjuje formalna prava zaposlenih dodatno ih poništavajući u praksi i tako što iz javnosti isključuje problem položaja zaposlenih, čineći radnike praktično nevidljivim. Ovi odnosi su uokvireni obnavljanjem konzervatvnih ideologija i otvorenim negiranjem univerzalnih vrednosti

Pojam ekploatacije davno je napustio sferu društvenih nauka i preselio se u rudarstvo i slične oblasti, ali izgleda da eksploatacija zaposlenih zbog toga nije nestala. Raspravu o savremenoj eksploataciji otežava i novi status medija u novom neoliberalnom kapitalizmu. O tome se malo priča, ali praktično samo četri čoveka odlučuju o onome što se može čuti na nacionalnim televizijama u Srbiji: glavni urednik RTS, vlasnik TV PINK Željko Mitrović (koji otvoreno podržava vladu), neimenovani Grk koji je vlasnik B92 i TV Prva, i kao četvrti, vlasnik Happy televizije na kojoj se mahom emituju opskurni rijaliti programi. Nije to neko okruženje za diskusiju o pravima zaposlenih i njihovom položaju u posttranzicijskoj Srbiji, koja svoju tranziciju, doduše, nije završila u željenom uređenom kapitalizmu, ali jeste u praktično jedino postojećem neoliberalnom kapitalizmu. Ono što je specifičnost Srbije u odnosu na neke druge evropske zemlje, jeste da deregulaciji ništa nije stajalo na putu. Vladavina prava, nezavisno sudstvo, razvijene institucije ili sindikati, nikad u pravom smislu nisu ni postojali, a nisu ni nastali u toku tranzicije. Tako da Srbija izgleda kao neoliberalni raj – fleksibilni zakoni o radu, koji se zbog opšte atmosfere i nedostaka vladavine prava, ne moraju ni poštovati. Sve je uređeno neoliberalno, a u realnosti izgleda i mnogo gore nego u teoriji.

Savremeni radnici su praktično nevidljivi

Neke priče iz života dobro ilustruju ovu tezu. Velika kompanija koja se bavi neformalnom prodajom, preko telefona i prezentacija, zapošljava novog radnika u prodaji. Obećavaju mu platu od 30.000 dinara i procenat od prodaje i on pristaje na te uslove i radi mesec dana. Posle tog vremena jedan od menadžera mu saopštava da su zadovoljni njegovim radom, ali da mu ugovor počinje tek od tog trenutka tako da neće dobiti platu za prošli mesec, već tek buduću platu, bez obećanog procenta. Pa i to će verovatno kasniti još mesec dana. Novi radnik vidi da 3 meseca neće videti platu i odlazi, iako mu se posao svideo. Zašto je vlasnik ove komapnije morao da ima ovakvu poslovnu filozofiju? Zar profit kompanije zavisi samo od ovog besplatnog rada i ne bi postojao da ga nema? Slično je u bankama i IT kompanijama, čiji zaposleni za naše uslove imaju prosečno veće plate, recimo, od 700 ili 800 evra. Međutim, za tu platu se u nekim firmama od vas očekuje da radite prekovremeno, praktično redovno po sat vremena duže, a po potrebi i po više sati neplaćenog prekovremenog rada. Dok tako radite, možete zaboraviti na porodicu, svoje slobodno vreme ili obaveze koje ste imali van posla. Ako u proseku ostajete 15% vremena duže na poslu, vaša plata od 700 evra, pretvara se u platu od 600 evra za 8 sati rada, što je već nešto manje prihvatljivo.

Poseban slučaj su klasični radnici u halama za sklapanje raznih automobilskih delova ili u fabrikama obuće, koji mahom rade za minimalnu platu, sa strogo kontrolisanim pauzama i normama. O tome za koliko novca su ti isti radnici radili u socijalističkim fabrikama sa kraja osamdesetih niko ne govori, ali sumnjam da su tada radili baš za 200 maraka, što bi bio neki ekvivalent današnjih 200 evra. U ovim fabrikama su praktično svi zaposleni na ugovor, iako je i to kršenje Zakona o radu. To omogućava poslodavcima da svakom radniku mogu dati otkaz kada požele, bez obaveze da mu daju i otpremninu. Radnici GEOX-a iz Vranja žalili su se i da im se prekovremeni rad ne plaća, da rade i bez ugovora o radu. Sindikalni predstavnici tvrde da većina radnika u Srbiji u proseku dnevno radi dva do tri sata prekovremeno i da za taj rad najčešće nisu plaćeni. Sve to se posmatra kao neminovnost. Položaj manje obrazovane radne sange nije puno bolji ni u državnim institucijama ili preduzećima. Još pre dosta godina iznenadio sam se zbog saznanja da u beogradskim javnim preduzećima ljudi godinama rade na tzv. povremeno-privremenim poslovima, čime gube privilegije plaćenog bolovanja ili godišnjeg odmora, a rade i za minimalnu moguću platu, često dva puta manju od plate radnika koji radi isti posao kao i oni, ali je stalno zaposlen. Primer državnih preduzeća koja krše zakon ilustrativan je. Umesto da država bar svojim primerom ojača položaj zaposlenih i pravne norme, i ona rutinski krši zakon.

Ovo kršenje zakona u pogledu prekovremenog rada ili produžavanja rada na određeno vreme i povremeno-privremenih poslova preko zakonskog roka nije slučajnost ili propust, već je (…)

Obim celog teksta : 2 309 reči.

Ev gotar bi tenê ji bo aboneyan berdest e

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Hûn abone ne? Ji bo xwegihandina gotarên online têkeve.
Xwe bidin nasîn

Vladimir Milutinović

je filozof iz Beograda, bloger (dvogled.rs) i kolumnista dnevnog lista Politika. Napisao je dve knjige filozofske kritike savremenih ideologija i posebno neoliberalne ideologije: Postideologije (2009) i Neoliberalna bajka (2014). U pripremi je i knjiga 33 definicije neoliberalizma.

Podeli ovaj tekst