„TRAMP!“ Iznenađujuć odgovor ekvadorskog šefa države, Rafaela Koree, upitanog koji mu je kandidat na američkim predsedničkim izborima draži. Nije li ovaj američki milijarder napadao imigrante, nije li obećao izgradnju zida na granici s Meksikom kako bi sprečio dolazak „silovatelja i dilera“, nije li oglasio hitnost okončanja „ugnjetavanja“ u Venecueli i želju za ukidanjem politike otvaranja odnosa sa Kubom koju je uspostavio njegov prethodnik? „Vlada Sjedinjenih Država vodi se politikom koja veoma sporo evoluira i koja praktično sve vreme ima isti učinak“, smatra Korea. Dakle, od Trampa ne bi trebalo očekivati nikakve promene? Naprotiv: „On je tolika sirovina da će prouzrokovati reakciju u Latinskoj Americi koja bi mogla da ojača poziciju progresivnih vlada regiona“ (TeleSur, 29. jul 2016).
U strateškom kompasu koji novi američki predsednik dobija u nasleđe nalaze se tri igle. Na njima piše „prosperitet“, „bezbednost“ i „demokratija i vladavina“. Sve tri uperene su prema istom horizontu.
Predaja štafete
Na lingva franka Stejt dipartmenta „rad na prosperitetu“ u Latinskoj Americi označava potpisivanje što je više moguće slobodnotržišnih sporazuma (FTA). Nije li predsednik Džordž V. Buš ispregovarao FTA s Panamom i Kolumbijom? Njegov naslednik preuzeo je štafetu uposlivši sve svoje snage kako bi osigurao njihovo usvajanje u Kongresu – i to uprkos glasnom protivljenju iz redova demokrata, delom usled ubistava kolumbijskih sindikalaca.
Potraga za prosperitetom tumači se i kao sinonim za „neoliberalne reforme“: „štednju“, deregulaciju, obaranje carina itd. U proteklih petnaest godina ovaj program bilo je sve teže nametnuti: zemlje regiona postepeno su se emancipovale od „pomoći“ Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), čiji su programi stukturnog prilagođavanja doveli do pada privrednog rasta i do porasta siromaštva tokom 1980-ih i 1990-ih. I pored toga, administracija Baraka Obame je pomoć najsiromašnijim zemljama uslovila primenom reformi koje su išle na ruku stranim investitorima. Isti je slučaj bio i sa Savezom za prosperitet – naslednikom Bušovog Puebla–Panama plana – koji je pokrenut krajem 2014. godine sa zemljama „severnog trougla“ Centralne Amerike (Salvador, Gvatemala i Honduras).
U sferi bezbednosti, aktuelna strategija Vašingtona proističe iz vojnih programa dizajniranih za gušenje pobuna i rata protiv droge, iz pera ranijih administracija. Tokom mandata Bila Klintona (1993–2001) i Buša (2003–2009) milijarde dolara potrošene su na plan Kolumbija, ogromnu vojnu ofanzivu protiv trgovine kokainom. Ishod: na hiljade mrtvih, milioni raseljenih i… slab uticaj na proizvodnju droge.
Ovaj plan ne samo da je zadržan, već je poslužio kao model drugih „partnerstava“, s Meksikom (Inicijativa Merida) i Centralnom Amerikom (Regionalna bezbednosna inicijativa Centralne Amerike). Isti uzroci, isti rezultati: talasi nasilja bez presedana, koji su doveli do nebrojanih smrti onih sumnjičenih za kriminal, ali i običnog stanovništva, posebno među društvenim pokretima.
Program „Demokratija i vladavina“, predstavljen kao apolitičan, čije je uzde Obama predao Trampu, zvanično služi konsolidaciji institucija i jačanju vladavine prava. Diplomatske depeše Stejt dipartmenta koje je 2010. i 2011. godine obelodanio Vikiliks nude nam drugačije tumačenje: američke diplomate pribegavaju prefriganim metodima slabljenja, preuzimanja i eliminisanja problematičnih društvenih pokreta – čitaj, „levice“. Posebno one za koju se smatra da je ideološki bliska pokojnom venecuelanskom predsedniku Ugu Čavezu.
Ipak, ne odlikuju se sve operacije namerene destabilizovanju latinoameričke levice diskrecijom. Vojska je 28. juna 2009. godine zbacila predsednika Hondurasa, Manuela Zelaju, bliskog Venecueli. Državna sekretarka, Hilari Klinton, odbila je da ovo nazove državnim udarom, u kom slučaju bi došlo do ukidanja većeg dela američke pomoći. Manevri Vašingtona koji su doprineli uspehu puča skandalizovali su ceo region. što Sjedinjene Države nije pokolebalo u podršci konzervativnim vladama koje se od tada nižu u Tegusigalpi.
Nepovoljno privredno okruženje (…)
