Nije lako pronaći smisao u spoljnoj politici Donalda Trampa. Za razliku od dosadašnjih pobednika na izborima, nije objavio nikakve elaborate o politici koju zagovara, niti je održao govore na takve teme. Sve na šta možemo da se oslonimo su neki intervjui, nastupi za vreme kampanje i, od nedavno, biografije ljudi koje namerava da postavi na vodeće državne položaje. Za neke posmatrače to ukazuje na amaterski ili dezorijentisan pristup spoljnoj politici, mahom formiran na osnovu medijskih napisa i sopstvenog iskustva kao svetskog putnika i biznismena. Pogledajmo, pak, malo bliže i videćemo sasvim jasne obrasce. Donald Tramp ima sasvim određen pogled na svet i mesto Amerike u njemu, i u nekim aspektima on mnogo više odgovara globalnoj stvarnosti od shvatanja uvaženih komentatora i stručnjaka iz Vašingtona.
Posle nekog vremena provedenog u prestonici, svet ćete početi da sagledavate na sasvim poseban način. To je kosmos sačinjen od koncentričnih krugova, sa Belom kućom u središtu, a Kanadom, Britanijom i drugim anglofonim saveznicima u prvom krugu; ostale članice NATO, Japan, Južna Koreja i Izrael su u drugom; dugoročni privredni i vojni partneri, poput Tajvana, Filipina i Saudijske Arabije pripadaju trećem, i tako dalje. S onu stranu ovog sistema međuzavisnosti nalaze se američki rivali i protivnici: Rusija, Kina, Iran i Severna Koreja. Američka spoljna politika je decenijama bila usmerena na, s jedne strane, jačanje veza sa zemljama koje su prijatelji Vašingtona i, sa druge, slabljenje i izolaciju „autsajdera“. U određenim trenucima je to značilo i rat, kako bi se zaštitili saveznici iz spoljašnjih krugova, baš da oni iz unutrašnjih ne bi bili izloženi opasnosti.
Tramp nije proveo mnogo vremena u Vašingtonu i ne deli stavove većine američkih političara – on je njujorški biznismen čiji su interesi rasuti po belom svetu i ne opterećuje se razlikama između saveznika, prijatelja i neprijatelja. U tom pogledu je vrlo sličan Reksu Tilersonu, izvršnom direktoru ExxonMobil-a koga je Tramp predložio za državnog sekretara. Za obojicu je svet ogromna džungla u kojoj se svi nadmeću, gde se prilike i neprilike stiču na svakom koraku, bez obzira na bilo čiju pretpostavljenu odanost ili neprijateljstvo prema Vašingtonu.
U svetu, onako kako ga vidi Tramp, SAD nisu jezgro proširene porodice zavisnih država kojima duguju zaštitu, već samo jedan od mnogo centara moći koji se nadmeću za bogatstvo i druge prednosti na sve tešnjoj globalnoj šahovskoj tabli. Cilj američke spoljne politike je da, u takvom okruženju, ostvaruje prevashodno američke interese i osujeti planove svih koji protiv tih interesa rade. U takvom takmičarskom okruženju, gde će se svakome suditi po tome šta može da uradi za ili protiv američkih interesa, Tramp će se služiti svim dostupnim sredstvima da nagradi partnere i kazni protivnike. Dobrovoljni saradnici mogu da očekuju državne posete Beloj kući, dobre trgovinske sporazume i izuzimanje iz „problema“ sa ljudskim pravima u svojim državama; protivnici će biti suočeni sa visokim uvoznim tarifama, diplomatskom izolacijom i, u izuzetnim slučajevima, ratnim dejstvima. Ne može se predvideti kakav će oblik poprimiti ta dejstva, s obzirom da je Tramp o tome malo govorio, ali je najverovatnije da će se raditi o „pokazivanju američkih mišića“ (u vidu vazdušnih i raketnih udara na bitne mete).
Kako bi bilo izvesno da Vašington može da ispostavi ono što je potrebno na obe strane ove jednačine, Tramp je sastavio vodeći tim od ljudi koji znaju kako da nagrade saradnike dobrim sporazumima (Tilerson kao državni sekretar), kao i od onih koji imaju iskustva u primeni sile protiv neprijatelja nacije (general Majkl Flin kao savetnik za nacionalnu bezbednost i general Džejms Metis kao sekretar za odbranu). Da bi generali imali nadmoć neophodnu za sprovođenje vojne opcije, Tramp je pozvao na značajno uvećanje oružanih snaga, a naročito mornaričkih trupa, najpogodnijih za brze i udarne operacije.
Rat protiv ISIS-a
Kako će sve to uticati na odnose SAD sa određenim regionima i zemljama? Pogledajmo prvo Bliski istok i rat protiv ISIS-a (tzv. Islamske države). Od samog početka, Tramp je isticao da mu je glavni spoljni cilj da „uništi ISIS“ i druge oblike „radikalnog islamskog terorizma“. „Čim postanem predsednik“, izjavio je u Filadelfiji 7. septembra 2016, „tražiću od generala da mi predstave plan za poraz i uništenje ISIS-a u roku od 30 dana“. U znatnoj meri, američki rat protiv ISIS-a je više unutrašnje nego spoljašnje pitanje: Trampova odlučnost da ga uništi uglavnom potiče od straha njegovih pristalica o međunarodnim razmerama ISIS-a i prezira koji osećaju prema militantnom islamu. U borbi protiv ISIS-a, obećao je, neće biti polovičnih mera: sva vojsci raspoloživa sredstva biće upotrebljena u nemilosrdnoj borbi na istrebljenje; ako to znači i stradanje porodicâ i civilnih saradnika (…)
