Luis Bunjuel ovo delo smatra neprocenjivim. Martin Skorseze, Verner Hercog i Norman Majler su rekli isto. Knjiga Film kao subverzivna umetnost Amosa Fogela (1974), objavljena na francuskom 1977, je konačno doživela novo izdanje. Sa tri stotine ilustracija, ova argumentovana pohvala subverzivnosti autorskog i avangardnog filma se oslanja na korpus od otprilike šest stotina filmova. Pozdravljajući smelost forme, u potpunosti se upisuje u umetničku modernost i uzavrelu dinamiku političkih očekivanja od preokreta u periodu od 1960. do 1970.
Četiri decenije kasnije, ideali kontra-kulture koji čine intelektualni supstrat ove knjige su iznevereni. Svakako, Amos Fogel je već sumnjao, ali ipak nije mogao predvideti da će „subverzija subverzije“ umesto da ukida kapitalizam učestvovati u njegovoj obnovi. Formalna smelost, estetika nadrealizma, prevazilaženje tabua i provokacije umesto da napadaju buržoaski poredak postaju deo reklama i Holivuda. A skandal je često veoma profitabilan. Ali 1974. je verovatno bilo prerano da se uoči liberalno-libertarijanski preokret koji je filozof Mišel Kloskar tek počeo teoretizovati, kao i prelaz od modernosti (koja veruje u progres i razum) ka postmodernosti (koja u to više ne veruje).
Horor film je bio povezan sa „subverzijom“ i, još preciznije, sa neposlušnošću. U kolektivnom delu Représenter l’horreur. Frederik Astruk podseća kako đalo (giallo), italijanski žanr koji kombinuje policijsku istragu, erotiku i horor, te splater (splatter ili gore), žanr koji odlikuje posebno krvavo nasilje, i neke druge žanrovske varijacije „obnavljaju reprezentaciju horora svaki put sve više prelazeći granicu onoga što je dozvoljeno da se vidi“. Ukratko, ako se ograničimo na klasike, od Maria Bave do Daria Arđenta, od Teksaškog masakra motornom testerom Tobija Hupera do Strave u ulici Brestova Vesa Krejvena „film, svedok svog vremena, je deo velikih promena posleratnog društva, on se postepeno oslobađa cenzure i postaje izrazito nesputan“. (…)
