Crne kose koja mu pada preko čela i iskričavih očiju, dinamični pedesetogodišnjak Ngujen Van Tien je jedan od onih koje Komunistička Partija Vijetnama (KPV) naziva „vojnikom ujka Hoa na ekonomskom frontu“ – referišući na Ho Ši Mina, heroja nezavisnosti i osnivača Demokratske Republike Vijetnam. On vodi borbu na frontu industrije odeće sa multinacionalnim klijentima, poput američkog Gap, japanskog Uniqlo, španske Zare... i veoma je ponosan na to.
Sastajemo se sa njim u jednoj od njegovih fabrika koja zadire u okolna polja predgrađa Bak Žjanga, sat i po vožnje od glavnog grada Hanoj. U četiri reda dugačkih hangara nagurane su mašine i radnici – uglavnom žene. U malo izmeštenoj građevini su skromne kancelarije. Ovde se takođe nalazi i oltar posvećen božanstvima tla i sreće, čuvarima blagostanja. Oltare, manje ili više impoznatne, smo videli u skoro svim fabrikama koje smo posetili, ili napolju (kao u ovoj fabrici) ili u holu. Ponekad se pale i mirisni štapići.
Ngujen Van Tien je generalni direktor kompanije Bac Giang Garment Corporation (BGGC), koja nije poznata široj vijetnamskoj javnosti. Ovde se proizvode jakne, sakoi i pantalone za izvoz. Nema pravo prodaje na domaćem tržištu, kako ne bi banalizovao i obezvredio brend: tako stoji u ugovoru. Kao da bi zaposleni, koji zarađuju između 3 i 5 miliona donga (između 125 i 210 eura mesečno) radeći šest dana nedeljno, mogli da si priušte ovu odeću.
Pre desetak godina, kompanija BGGC je imala samo jednu fabriku i zapošljavala je 350 ljudi. To je bilo pre privatizacije – reč koja nikada nije izgovorena, ni ovde ni drugde. Umesto toga, govori se o „socijalizaciji“, „akcionarizaciji“, ponekad i o „nacionalizaciji“. Neverovatno jezičko preoznačavanje kojim se imenuje to da akcije ne pripadaju više državi, već zaposlenima (ako ih mogu kupiti) i svima onima koji ih „žele“. Preduzeće na taj način postaje „zajedničko dobro svih Vijetnamaca“, prema zvaničnoj terminologiji. Ako u početku podela i izgleda fer, oni koji raspolažu društvenim kapitalom i finansijskim sredstvima na kraju dobijaju lavovski deo. Kompanija je barem napredovala, sa svojih 5 fabrika i 14 hiljada zaposlenih, kao i sa stalnim porudžbinama.
Ranije, tokom perioda opšte etatizacije, porudžbine su dolazile od narodnog komiteta i ministarstva trgovine, kojima je rukovodila partija. Od 1987. u „socijalistički orijentiranoj tržišnoj ekonomiji“, kako se to ovde zove, veliki zapadni brendovi počinju da kontrolišu sve, od dizajna do dugmića i konca koji se koriste, i nameću svoje cene. Srećan što je izmakao „državnim okovima i papirologiji“, Ngujen Van Tien poentira: „Zarađujemo novac“.
Ali nisu sva iskustva koja su raskinula sa starim sistemom završila uspešno. „Većina javnih grupa, ’akcionarizovana’ ili ne, je izgubila novac“, kaže uspešni advokat koji je želeo da ostane anoniman. Ovaj bivši visoki državni kadar sada vodi veliku kancelariju specijalizovanu za poslovno pravo – putanja koja savršeno prati evoluciju Vijetnama. Od pokretanja politike obnove (doi moi) 1986. pojavljuju se kompanije poput Vingroup (čiji generalni direktor je jedini Vijetnamac na dugačkoj listi milijardera u američkom magazinu Forbes) ili poput kompanije Viettel (koja je broj jedan u oblasti telefonije) ili mlekare Vinamilk. Ali ove kompanije se pojavljuju zahvaljujući specifičnim okolnostima. Prva kompanija ima koristi od javnih nabavki i preteranih zemljišnih koncesija koje joj omogućuju da ubire ogroman profit; druga pripada vojsci i ima privilegovan pristup satelitima i frekvencijama; a treću održavaju strane grupe, uključujući i fond u Singapuru.
Investitorska igra: Hanoj protiv Pekinga
Drugi su stidljivo stvorili kapital, izbegavajući kontrolu države, i izložili se ogromnim gubicima – „mešavina nekompetentnosti i korupcije“, kaže advokat. Najupečatljiviji primer je onaj kompanije PetroVietnam, čiji brojni rukovodioci su dali ostavke zbog beskonačnih gubitaka i dokazanih sinekura. Generalni sekretar Komunističke partije Vijetnama Ngujen Fu Trong je očigledno odlučio da povede krstaški rat protiv korupcije koja podriva svakodnevni život Vijetnamki i Vijetnamaca, a ovaj rat se na kraju završio oslabljenom ekonomijom zbog sve većeg otvaranjem tokovima kapitala. „Vijetnamski preduzetnici su uvek plivali u maloj bari – đavoljoj bari [aluzija na roman Žorž Sand, prim.prev.]“, objašnjava naš frankofilni advokat, „ali sada ih čeka okean“. Olujni okean slobodne trgovine i konkurencije bez milosti.
Tekstilna kompanija BGGC zna nešto o tome: „Da bi izvršili pritisak na cene, neki veliki klijenti se opredeljuju za Vijetnam na uštrb Kine, i obratno“, kaže direktor ove kompanije, koji je morao „sve skresati“, ne precizirajući šta je to „sve“. Isto tako, kompanija Uniqlo je zamrzla svoje isporuke u Srednje Carstvo (Kina) u korist autsorsinga u Vijetamu. Lever Style, jedan od japanskih dobavljača, je smanjio kinesku radnu snagu za trećinu i 40% svoje proizvodnje će do 2020. prebaciti s druge strane granice, gde je šest godina bio odsutan. Od početka ove decenije, veliki brendovi i njihovi podugovarači postepeno napuštaju kinesku teritoriju, kao tajvanski Pou Chen (Nike, Adidas, Puma, Lacoste...) koji je uložio više od 2 milijarde dolara u industrijske parkove u okolini grada Ho Ši Min (bivši Sajgon), na jugu zemlje.
Prema Truong Van Kamu, potpredsedniku Udruženja preduzeća tekstila i odeće (organizacija poslodavaca poznata pod imenom Vitas), „65% vijetnamskog izvoza tekstila omogućuju (…)
