Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

FANTASTIKA

Čežnja za krvlju

Kada, 1897, Irac Brem Stoker u svom romanu "Drakula" osmišljava arhetip vampira, princa tame, noći i neizgovorenih želja, vremena su teskobna: anarhistički atentati, tehnološka čuda (početak avijacije), radnički nemiri. Aktuelni povratak vampira može pratiti sličan poremećaj

Uprkos tome što je tvrdila da ga više neće oživljavati, autorka En Rajs se naposletku slomila. Sa navršenih 75 godina, nakon Princa Lestata i Princa Lestata i kraljevstava Atlantide ponovo je udahnula život vampiru Lestatu – možda najpoznatim nosiocu izraženih očnjaka još od Drakule Brema Stokera. Nakon tragičnog gubitka (njena ćerka je umrla od leukemije), napisala je Intervju sa vampirom, u kom pomenuti Luj pripoveda novinaru svoju životnu priču. Objavljen 1976, ovaj roman je ostvario svetski uspeh. Njena dela prodata su u više od sto miliona primeraka.

Nakon Intervjua, Rajs dotada sporednom liku daje glavnu ulogu... Lestat de Linokur. Izmučen, nasilan, zavodljiv i biseksualan, Lestat postaje heroj serije koja danas broji četrnaest nastavaka. On šarmira koliko i užasava. Za razliku od Stokerovog Drakule, ispričanog iz perspektive žrtava tog „čudovišta“, Lestat uzima reč i nudi svoju perspektivu. Njegovi problemi se nalaze u prvom planu: postao je vampir 1789. godine, zaslugom drugog vampira, te od tada bez prestanka pokušava da pomiri svoje potrebe sa nekim oblikom etike, sa svojim poštovanjem za čoveka i njegove instinkte.

Izvedena iz srpskohrvatskog, reč „vampir“, prvi put se pojavila u nemačkom jeziku 1721. Ona označava, kao što svako zna, „imaginarno biće koje noću izlazi iz grobnice kako bi sisalo krv živih”. Figura onoga ko pije krv i upija energiju svoje žrtve pojavila se u nekim antičkim mitologijama mnogo ranije, a uticaj tog mita jačale su narodne legende povezane sa pojedinim stvarnim osobama, poput vlaškog kneza iz 16. veka, Vlada Drakule, ili mađarske grofice Elizabete Batori koja je takođe živela u 16. veku i za koju se sumnja da je ubijala mlade devojke i kupala se u njihovoj krvi kako bi povratila mladost. U književnosti vampire možemo pratiti do 1748. godine, kad im je Hajnrih Osenfelder posvetio prvi roman – Vampir. Nakon toga, palicu je preuzeo ni manje ni više nego Gete u svojoj poemi Korintska nevesta iz 1797, a zatim i Džon Vilijam Poladori 1819. sa novelom Vampir koja se jedno vreme pripisivala Lordu Bajronu sa kojim je kratko vreme bio u bliskim odnosima. Godine 1872. irski pisac Šeridan le Fanu drsko feminizira to stvorenje u svom romanu Karmila i izmišlja ličnost lovca na vampire.

Čitav devetnaesti vek obeležen je modom „crnog romantizma“, „gotičke“ pomame koja se zanosi svime zakopanim ispod zemlje pod devastiranim dvorcima, te koketira s onim što tadašnji moral osuđuje. To je svet En Redklif (Misterije Udolfa, 1794) ili Metju Gregori Luisa (Monah, 1796.). Vreme tehničke modernosti i izgubljenih revolucija je uzdrmano pojavama senzualnih mrtvo-živih likova od Zaljubljene smrti Teofila Gotjea (1836) do Grada Vampira Pola Fevala (1875.) preko Blede dame Aleksandra Dime (1849). No, upravo je roman Irca Brema Stokera Drakula, objavljen 1897. doživeo ogroman uspeh i odredio karakteristike tog heroja za gotovo narednih sto godina.

Vampir je, dakle, zao. Čisto zlo. Kinematografija u tom smislu nije mnogo toga promenila, pa tako Nosferatu Fridriha Vilhema Murnaua (1922) koji su hvalili nadrealisti, estetizuje vampire i istovremeno užasava publiku. U statičnom Drakuli Toda Brauninga iz 1931, glumac Bela Lugosi deluje kao veoma groteskna figura: olovne (...)

Obim celog teksta : 1 592 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Conversion depuis LMDRS-2017-04.xml#10

Ibert Prolonžo

PREVOD: Isidora Petrović

Podeli ovaj tekst