Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

INTELEKTUALCI I UNIVERZALNO PRAVO GLASA

Demokratija u Kini? Kad ljudi budu zreli za nju...

Zvanična štampa u Pekingu ironiše po pitanju američkih izbora i u pogledu kineskog spora sa SAD, jer to je prilika za nipodaštavanje zapadnjačkog političkog sistema. Dok mnogi kineski intelektualci raspravljaju o tome kako zamišljaju demokratske puteve za njihovu zemlju, ipak procenjuju kako narod još nije spreman za to. Ova refleksija podseća na neke francuske politikologe

S jedne strane „demokrate“, branioci vlade u ime naroda i za narod, s druge strane „autoritarni“, pristalice diktature jedne partije – tako bi trebalo da izgleda kineski politički pejzaž, prema većini zapadnjačkih medija. U stvarnosti, dva tabora i nisu tako udaljena. Izgleda da i jedan i drugi žele da određuju uslove pod kojima narodna vlada može dozvoliti unapređenje opšteg interesa u stabilnosti i saglasnosti. Čak i za liberale i kineske disidente, direktna demokratija se ne može postići. Narod – pretežno seljaci i migrantski radnici – je žrtva strasti i instinkta, samim time podložan manipulaciji. „Prava“ demokratija dakle pretpostavlja elitu koja je u stanju da usmerava narodno odlučivanje oslanjajući se na „građanski“ sloj društva, odnosno na urbanu srednju klasu.

Ovakva koncepcija demokratije niti je nova niti specifična za Kinu. Ne samo da je evropsko 19. stoleće zamišljalo izbore u okviru sistema pogodnom da vodi ljude, već se i danas mnogi zapadnjački intelektualci kunu u dirigovanu demokratiju.

U političkoj debati današnje Kine dominira pitanje demokratizacije i reprezentacije. Logično, pristalice jake države i stabilnog sistema se suprotstavljaju reformama koje bi dale previše prostora direktnom izražavanju stanovništva. Bilo da se oslanjaju na kinesko revolucionarno iskustvo ili da zagovaraju povratak nekoj vrsti konfučijanizma. ovi „konzervativci“ smatraju da interes naroda može braniti samo elita harizmatičnih lidera, oguglalih na niske materijalne interese.

Više iznenađuje što oni koji važe za mnogo liberalnije takođe ostaju vrlo oprezni kada je reč o proširenju narodnog suvereniteta. Kao što primećuje sinologistkinja Emili Frenkiel. oni jesu za pravo glasa, ali smatraju da pre sticanja mogućnost uživanja u tom pravu individue trebaju postati građani potpuno svesni svojih odgovornosti, jer bi u suprotnom rizikovali da izaberu loše lidere. Istoričar Xu Jilin naglašava potrebu za postepenim reformama, dok bi za profesora filozofije Ren Jiantao-a „bilo idealno da partija [Komunistička partija Kine, KPK] prepozna nužnost reformisanja“.

Stari elitizam

Profesor na univerzitetu Fudan u Šangaju, Deng Zenglai, objašnjava: „Kina je ogromna, stanovništo je brojno. Politika nije dovoljna da promeni stvari. Ekonoska reforma se nije podjednako i istovremeno primenjivala u celoj zemlji. To je oblik mudrosti Kineza (...) Treba biti strpljiv (...) Strpljenje omogućava da napravite korak nazad ukoliko je potrebno“. Politikolog Li Kiang, s druge strane, tvrdi da pre davanja prava glasa treba izgraditi modernu državu i tržišnu ekonomiju, dati individualne slobode i malo prostora za civilno društvo – što bi bila „prva etapa“, pre ambicioznijih reformi. U svakom slučaju, ovo ne bi odgovarlo „zapadnjačkoj modernoj demokratiji“, jer „nam težina naših tradicija to ne dozvoljava“.

Jedan od najpoznatijih kineskih liberala u inostranstvu, Ju Keping, identifikuje demokratiju sa „dobrim upravljanjem“, odnosno sa vladavinom poštenih tehnokrata. Slavni bloger Han Han ima poseban stav o ovome: „Kultivisani [wenhuaren] ljudi identifikuju demokratiju i slobodu. Ali za većinu Kineza sloboda nema veze sa štampom, literaturom, umetnošću, izborima, javnim mnenjem ili politikom. (...) Za one koji nemaju nikakvu vezu [koji ne poznaju moćne ljude i nemaju socijalni kapital] biti slobodan znači moći vikati, prelaziti ulicu i pljuvati ako im se prohte. Za one koji nešto imaju, sloboda se sastoji u kršenju zakona po volji, u iskorišćavanju rupa u zakonima i propisima radi činjenja bilo koje štete koju požele.“ Drugim rečima, samo kultivisani ljudi mogu razumeti prednosti i mane demokratije.

Možda ove negativne procene jednostavno proizilaze iz moćne partijske propagande ili iz još uvek žive autoritarne tradicije. Ipak, čak i Lju Sjaobo, dobitnik Nobelove nagrade za mir 2010, potpisnik Povelje 08 i zatvorenik od 2008. zbog svojih tekstova, ne kaže ništa drugačije: „S obzirom na mediokritet koji zastupa prevlast interesa, plemeniti primat slobode može doći samo od elitne manjine. (...) Od kako je aristokratija starih vremena nestala, kvalitet savremenog društva se meri sposobnošću manjine da bude protivteža većini. (...) Elitna manjina se brine za sudbinu slabih i kritikuje političku vlast; ona se takođe opire ukusu masa, odnosno zadržava i autonomiju i kritički duh spram vlasti spram masa; ona kritički nadgleda vladu i vodi mase“. I još: „Ono što mase žele je svetovno i osrednje zadovoljstvo“.

Da li elitizam najdemokratičnijih intelektualaca proizilazi iz gorke i razočaravajuće činjenice da njihovi sugrađani, nakon trideset godina spektakularnog rasta standarda života, misle samo na potrošnju? Ali čak i pre „kineskog čuda“, branioci demokratije nisu mnogo voleli bliskost sa narodom, kao što pokazuje novo čitanje analize pokreta na trgu Tjenanmen 1989. Zang Liang iz Tjenanmen arhive napominje da su glavni razlozi za neuspeh pokreta bili „slabost reformista u vrhu KPK, neslaganja unutar studentskog pokreta, jaz između intelektualaca, sa jedne strane, i radnika i seljaka, sa druge strane, kao i odsustvo stroge organizacije i detaljnog programa“.

Ovaj jaz se objašnjava brigom studenata da očuvaju čistotu pristupa. Njihova kritika režima je bila politička i moralna, nemotivisana ekonomskim interesima. Nastojali su da se predstavljaju kao garant dobrobiti nacije, težeći da održe i očuvaju ekonomsku proizvodnju. U cilju očuvanja (...)

Obim celog teksta : 2 563 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Žan-Luj Roka

je profesor na institutu Sciences Po, istraživač u Međunarodnom centru za istraživanje (CERI), autor knjige The Making of the Chinese Middle Class. Small Comfort and Great Expectations, Palgrave Macmillan, New York, 2017.
PREVOD: Maja Solar

Podeli ovaj tekst