Zagovornici slobodne trgovine su tokom poslednje dve godine odneli značajne pobede. Od početka dužničke krize 1982. i nametanja programa strukturnog prilagođavanja od strane Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke, mnoge zemlje u razvoju radikalno su liberalizovale svoju trgovinu. Slom komunizma 1991. godine otvorio je ogromne nove oblasti slobodnoj trgovini. Tokom 1990-tih potpisani su značajni regionalni sporazumi, uključujući i Severno-američki sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA) koji povezuje Kanadu, Sjedinjene države i Meksiko. I kao kruna svega, pregovori Urugvajskog kruga u vezi sa Opštim sporazumom o carinama i trgovini (GATT), zaključeni u Marakešu 1994, doveli su do stvaranja Svetske trgovinske organizacije (STO) 1995.
Ma koliko da su ovi uspesi važni, zagovornici slobodne trgovine ih ne poštuju. U okviru STO, na čelu sa predstavnicima razvijenih zemalja oni nastavljaju da vrše pritisak da se još više i još brže smanje tarife i prošire nadležnosti te organizacije koje nisu obuhvaćene njenim prvobitnim mandatom, kao na primer ulaganje u inostranstvu i konkurencija. Zagovornici slobodne trgovine veruju da upravo oni slede pravac istorijskog napretka. Po njihovom mišljenju, ta politika stoji u osnovi porekla bogatstva razvijenih zemalja; na tome se i temelji njihova kritika zemalja u razvoju koje odbijaju da usvoje jedan tako dokazan recept. Pa ipak, ništa nije dalje od istine. Istorijske činjenice su neopozive: kada su se zemlje koje su danas razvijene još uvek razvijale, one nisu vodile praktično ni jednu od onih politika koje sada zagovaraju. I nigde jaz između mita i istorijske realnosti nije tako očigledan kao u slučaju Velike Britanije i SAD.
Velika Britanija i SAD štite svoju industriju
Velika Britanija, da počnemo od nje, svakako nije uzor slobodne trgovine na koju se često poziva. Naprotiv, ona je agresivno koristila i čak, u nekim slučajevima, kreirala intervencionističku politiku za zaštitu i unapređenje svoje strateške industrije. Takva politika, iako ograničenog obima, podigla je u XIV veku (Edvard III) i u XV veku (Henri VII) glavnu industriju te epohe, industriju vune. Zemlja je tada izvozila grubo vlakno u Holandiju, što je bila situacija koju su različiti kraljevi nastojali da promene, naročito uvođenjem mera za zaštitu nacionalnih manufaktura, oporezivanjem izvoza sirove vune i organizujući „begˮ kvalifikovanih holandskih radnika ka Velikoj Britaniji. Između 1721, godine u kojoj je Robert Valpol, prvi britanski premijer, izvršio reformu trgovinske politike i ukidanja zakona o žitu 1846, Kraljevstvo je sprovodilo naročito proaktivnu trgovinsku politiku. Tokom ovog perioda, aktivno je koristilo carinsku zaštitu, snižavanje tarifa za inpute potrebne za izvoz, kontrolu kvaliteta izvoza od strane države, sve one mere koje se danas povezuju sa Japanom i drugim zemljama Istočne Azije. Odlučujući, iako nepotpun korak ka slobodnoj trgovini, Velika Britanija je načinila ukidanjem zakona o kukuruzu 1846. Obično se smatra da ta mera označava konačnu pobedu klasične liberalne doktrine nad ograničenim merkantilizmom. Međutim, neki istoričari koji su stručnjaci za ovaj period smatraju to više aktom „slobodno-trgovinskog imperijalizmaˮ koji treba da „zaustavi napredak industrijalizacije kontinenta širenjem tržišta poljoprivrednih proizvoda i sirovina.“ Ovo je ujedno i argument koji su u to vreme iznosili glavni zagovornici Anti-Corn Law League (Lige protiv zakona o kukuruzu), a posebno poslanik Robert Kobden.
Ukratko, i suprotno prihvaćenim shvatanjima, tehnološki napredak Velike Britanije, koji joj je omogućio da pređe na slobodnu-trgovinu, ostvaren je „u zaštićenom ambijentu koji su mu pružale podignute tarifne barijere, koje su takve i ostale tokom dugog periodaˮ, kako je to opisao veliki istoričar ekonomije Pol Beroh. To je bio razlog zbog kojeg je Fridrih List, nemački ekonomista XIX veka, kojeg su pogrešno smatrali ocem argumentacije, u prilog zaštite „industrija u nastankuˮ tvrdio da su oni koji su u Britaniji propovedali u korist slobodne trgovine imali na umu onog ko popevši se na vrh neke zgrade, udarcem noge sruši merdevine da bi sprečio druge da mu se pridruže (kicking away the ladder). Ako je Velika Britanija i bila prva zemlja koja je uspešno lansirala strategiju velikuh razmera svojih „industrija u nastankuˮ, upravo je u SAD „državi i bastionu modernog protekcionizmaˮ, da se poslužimo rečima Pola Beroha. pruženo njegovo prvo opravdanje, koje su izložili Aleksandar Hamilton, prvi sekretar za finansije u istoriji zemlje (1789. do 1795) i sada zaboravljeni ekonomista Danijel Rejmond.
Fridrih List, kojem se ta teorija modernog protekcionizma pripisuje, upoznao se sa njom tek za vreme svog izgnanstva u SAD, 1820-tih godina. Brojni intelektualci i odgovorni američki političari XIX veka, savršeno su shvatili da ona nije prilagođena njihovoj zemlji, čak i ako se to protivilo shvatanjima velikih ekonomista toga vremena, kao što su Adam Smit i Žan-Batist Sej, koji su smatrali da SAD ne treba da zaštite svoju proizvodnu industriju, i da je u njihovom interesu da se specijalizuju u poljoprivrednoj proizvodnji. Između 1830. i kraja Drugog svetskog rata, prosečne carine SAD na uvoz industrijskih proizvoda bile su među najvišima u svetu. Ako se tome doda da je ova zemlja uživala visok stepen „prirodneˮ zaštite zbog troškova transporta sve do 1870-tih, možemo reći da je američka industrija bukvalno bila najzaštićenija u svetu do 1945. Zakon Smut-Holi o novim carinama iz 1930. može se smatrati povećanjem protekcionizma u ekonomiji. Prosečna carinska tarifa na industrijske proizvode koja je time nastala bila je 48%, što je u gornjem opsegu, ali još uvek u granicama prosečnih carinskih tarifa od rata za nezavisnost. Samo u odnosu na kratak „liberalniˮ međuperiod od 1913. do 1929. godine može se tarifa iz 1930. smatrati jačanjem protekcionizma, jer je prosečna tarifa povećana za 11%, tj. sa 37% na 48%.
U tom kontekstu, moramo imati na umu da je rat za nezavisnost bio isto toliko, ako ne i više, pitanje carinskih tarifa nego pitanje ropstva. Od ova dva pitanja, Jug je najviše pogađalo upravo pitanje carinskih tarifa. Abraham Linkoln je bio opštepoznati protekcionista koji je svoje prve korake načinio pod senkom harizmatičnog političara Henrija Kleja. vigovca, zagovornika „američkog sistemaˮ – utemeljenog na razvoju infrastrukture i protekcionizma – nazvanog tako jer je „slobodna razmenaˮ odgovarala „britanskimˮ interesima. Štaviše, Linkoln je mislio da su crnci inferiorna rasa i da je njihova emancipacija samo idealistički predlog bez izgleda na skoru primenu. U svom odgovoru na jedan novinski uvodnik koji je pozivao na trenutno oslobađanje robova, otišao je tako daleko da je napisao: „Ako bih mogao da spasim Uniju, a da pritom ne oslobodim nijednog roba, ja bih to i uradio; i ako bih to mogao oslobodivši ih sve, ja bih to i uradio; a ako bih to mogao oslobađajući neke a ostavivši druge tamo gde jesu, ja bih i to uradio. ˮ Njegov proglas o emancipaciji od 1. januara 1863. otkriva manje moralno (…)
