Žislen Benesa u svojoj komparaciji američkih i francuskih antiterorističkih politika i zakonodavstva ističe kako je Francuska „morala ući u američke čizme u ratu protiv terorizma“, koliko god da se odbija Patriotski zakon na francuski način. Vanredno stanje, produžavano nekoliko puta, kao i legislativni i regulatorni aparat usvojen nakon uzastopnih atentata, ponovo je na tapetu. Autor podseća na pozicije advokata Džon Jua koji je „pomagao predsedniku [Džordž V. Buš] da prođe Kongres“ nakon 11. septembra, ne poštujući međunarodno pravo o postupanju sa zatvorenicima – „ilegalni borci“ su zadržani u Gvantanamu. Kao član Kancelarije pravnog saveta (Office of Legal Counsel), Ju je od 2002. preporučivao „prisilne mere ispitivanja“, odnosno tehnike torture.
U Francuskoj, poglavica partije Republikanci i specijalista za geopolitiku Pjer Leluš veruje da projekat džihadista nije ništa manje nego osvajanja sveta. Stoga poziva na „nacionalno naoružavanje“ u borbi protiv „strateškog remećenja“ Francuske, čiji vojni budžet je odmah iza nemačkog.
Suprotno, za Žaka Boa. bivšeg obaveštajnog oficira švajcarske vojske, „ubilački avanturizam zapada“ je „transformisao identitetsko pravo na otpor (djihad), koji je ubrzo poprimio oblik terorizma“ protiv „vojnih intervencija moćnika koji nelegitimno i nelegalno ubijaju muslimane“. Ali, žali se, „zbog straha od izvinjenja, mi ne slušamo, ne objašnjavamo i zato ništa ni ne razumemo“.
Ovaj prekor nije upućen Dejvidu Tomsonu, bivšem dopisniku za Radio France Internationale (RFI) u Tunisu – jedne od vodećih zemalja koje snabdevaju organizaciju Islamska država (ID) stranim borcima. Vodeći preko stotinu intervjua poslednjih godina, on je razgovarao sa mladim Francuzima džihadistima „čiji životni cilj je ubiti da bi bio ubijen“ i koji su se vratili u zemlju više razočarani nego u pokajanju. Što se tiče politike „deradikalizacije“, daleko do toga da se ona dokazala.
U klasičnoj Istoriji terorizma, koja se pojavila u novom izdanju. (…)
