Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

VELIKI POLET SOLIDARNOSTI, UZ USPON KSENOFOBIJE

Nemačka i izbeglice, dve godine kasnije

Stupanjem na scenu Martina Šulca, socijaldemokratskog konkurenta Angele Merkel za poziciju kancelara, Nemačka je ušla u kampanju za federalne izbore koji će se održati u septembru. Pitanja vezana za migracionu politiku važan su deo kampanje, budući da je prihvatanje više od miliona izbeglica u protekle dve godine polarizovalo nemačko društvo

Ne dešava se često da se azilanti smeštaju u krajolik s razglednice. Da bi stigli do Bornicštrase, u kraju Berlin-Lihtenberg, potrebno je uspeti se uz dugačku ulicu koja povezuje sirotinjski supermarket sa napuštenim zgradama, među kojima je mali cirkus zaposeo jednu praznu površinu. Dve izgladnele kamile pasu blatnjavu travu. Malo dalje, ogromna kuglana nasleđena iz sovjetske ere leđima je okrenuta četiri sprata visokoj betonskoj banderi, načičkanoj nadzornim kamerama. Stigli smo. Ispred ulaza, tri mlada Avganistanca krate dosadu uz cigaretu. „Jeste videli? Lepo je, Angela Merkel je izvela kamile da se osetimo kao kod kuće.“ U ovoj grupi Emir je taj koji govori engleski. Ima 28 godina, nasmejane oči i dar da razveseli svoje drugove, koji se smeju bez potrebe da im prevede šta je rekao. Sprdnja na račun sopstvene sudbine jedan je od malobrojnih lekova dostupnih u situaciji beskrajnog čekanja u kom su zaglavljeni.

Kada je u septembru 2015. Emir stigao u Berlin, Nemačka se suočavala sa najvećim prilivom izbeglica još od Drugog svetskog rata: i do deset hiljada ljudi dnevno je prelazilo njene granice, mahom iz Sirije, Avganistana, Iraka, Sudana, Severne Afrike i Balkana. U Evropi koja je samo gledala kako da odgurne ove velike putnike spremne na sve opasnosti da bi pobegli od rata ili bede, odluka Nemačke da im bezuslovno otvori vrata bila je istorijska koliko i začuđujuća. Otkuda to? Ekonomsko čudovište koje je tek što je ugušilo Grčku i nametnulo joj vladavinu „štednje“, sada je vozove pune izbeglica zasipalo cvećem. Dok su se svuda drugde, od Kalea do Budimpešte, uzvikivale naredbe za razvlačenjem bodljikavih žica, Nemačka se pod parolom kancelarke Angele Merkel, „Wir schaffen es“ („Stići ćemo“), mobilizovala da smesti 900.000 migranata tokom 2015. i još 280.000 naredne godine (vidi grafikon o prijavama za azil).

Svaki deseti Nemac učestvuje u mrežama podrške

Izbliza posmatrano, na uslovima ove dobrodošlice ima još da se radi. Zgrade su u središtu Bornicštrasea razvaljene, sanitarije u otužnom stanju, sobe pod navalom stenica. Vlasnik zgrade, privatna kompanija „PeWoBe“, navodno je uspostavila sistem prekomerne naplate tako što je ukinula neke od usluga koje bi trebalo da svojim stanarima pruža. Takvi potezi, zajedno s otkrivanjem internih prepiski u kojima se upravnici zabavljaju zamišljajući kako su njihovi centri opremljeni „giljotinama za decu“ primorali su 2016. godine grad Berlin da poništi sve ugovore s ovim donatorom i da nekih pet stotina stanara Bornicštrasea prebace u jednu staru kasarnu u okrugu Špandau. Tri meseca kasnije, ipak, njih 60 i dalje odbija da se preseli. „Hoće da nas pošalju na još udaljenije mesto, gde nećemo moći da uspostavimo ni kuhinju, iako to zahtevamo već godinu dana“, objašnjava Emir. „Ne treba nam novi centar, već životna perspektiva.“ Četrnaest meseci od podnošenja zahteva za azil i dalje nema odgovora. U Avganistanu je radio kao računovođa za jednog vojnog podizvođača, sve dok ga sumorna priča vezana za haotičnu situaciju u toj zemlji nije koštala radnog mesta i ugrozila mu život. Željan je pronalaska posla i ostanka u Nemačkoj, ali je i dalje daleko od toga. „Za početak morali bi da prihvate moj zahtev za azil. Onda krećem na časove nemačkog. Posle toga moram da se doškolujem, kako bi mi priznali kvalifikacije. Tek onda mogu da se prijavim za posao“. Ništa mu ne garantuje da će uspeti da prevaziđe najveću prepreku na svom putovanju: Nemačka više ne smatra Avganistan rizičnom zemljom. U novembru je prvi čarter let prevezao odbijene tražioce azila iz Berlina u Kabul.

Gotovo dve godine od „vrhunca“ leta 2015. godine i prizora Nemačke koja radosno otkriva do koje je mere gostoprimljiva, situacija deluje mnogo manje idilično. Bilo kako bilo, u vreme prvog podvlačenja crte, uloženi trud mamio je divljenje. Između 2015. i 2016. godine, samo u gradu Berlinu nastanilo se gotovo stotinu hiljada izbeglica, zbog čega je rekvirirao trideset osam gimnazija i uspostavio šezdeset osam smeštajnih centara, ili „kontejner-sela“. „Dužni smo da učinimo više od toga“, zagrmio je u decembru socijaldemokratski gradonačelnik prestonice, Mihael Muler. Od Hamburga do Minhena, većina velikih gradova opremila se u približno proporcionalnoj meri. Kako bismo napravili poređenje, Pariz je sve do oktobra 2016. godine, godinu i po dana od pojave prvog migrantskog kampa na njegovim ulicama, čekao da uspostavi jedan jedini prijemni centar, s momentalno popunjenih osamsto mesta. Za prestonicu Francuske uveliko uobičajeni spektakl, u kom policijske snage suzavcem rasteruju grupe migranata ostavljenih na pločniku, ili im usred zime konfiskuju ćebad, u Nemačkoj bi bio nezamisliv.

S druge strane Rajne, politika dobrodošlice na udaru je suprotstavljenih pritisaka. Na jednoj strani, na ruku joj idu narodne mobilizacije bez presedana. Od 2015. godine, stotine hiljada volontera stavile su se na raspolaganje u smeštajima, socialnim strukturama, udruženjima i crkvama. Olaf Ridel, mladi proizvođač nameštaja iz Halea, u Saksoniji-Anhaltu, na dobar način predstavlja ove težnje, slabije vezane za političke motive, koliko za duh dobrog susedstva: nakon što se „donekle slučajno“ zadesio na parohijskoj proslavi dobrodošlice Sirijskim pridošlicama, nekolicini njih pomogao je da napuste smeštaj koji im je dodeljen među armaturom i betonom i pronađu novi u centru grada, dok im je njegova supruga, nastavnica, davala časove nemačkog kod kuće. „Vlasnici nekada neće da izdaju izbeglicama“, objašnjava, „što je čudno, utoliko što im isplatu rente garantuje Job Center. Neki posrednici i agenti nekretnina profitiraju od ove situacije i uzimaju proviziju; tako da malo pomoći nije naodmet.“

Visam, koji je pre bega od regrutacije („Nisam hteo da pucam na svoje sunarodnike“) radio u kol-centru u Damasku, sada živi u istom kraju kao i njegov drug Olaf. Njegova pomoć i dalje mu je dragocena kako bi se izborio sa časovima jezika i „usvajanja nemačkih vrednosti“ – uvod u državnu istoriju i institucije, ali isto tako i u njenu „kulturu“ i „moral“ – koje Job Center zahteva zarad budućeg izdavanja radne dozvole. Prema podacima nekolicine istraživanja, svaki deseti Nemac bio je, ili je i dalje, na neki način uključen u mreže podrške izbeglicama. Iako je polet tokom protekle godine donekle splasnuo, nastavlja da prokrvljuje društvo i formira svetonazor značajnog dela stanovništva.

Politička klasa zaoštrava ton

Još jedan, nešto zainteresovaniji, faktor ide u prilog politici dobrodošlice: gramzivost poslodavaca za ovim depozitom često kvalifikovane radne snage, nestrpljive da dođe do samostalnih izvora prihoda. Suočene sa starenjem stanovništva i upražnjenim mestima u nekim sektorima, imigrantske radnice i radnici u ovoj zemlji odavno predstavljaju ključnu životnu podršku – pružajući, na primer, kućnu negu starima, što se mahom prepušta prekarnim i nedovoljno plaćenim Poljakinjama, ali i bolničke, ugostiteljske i usluge čišćenja. Budući da se rad smatra sinonimom za integraciju, poslodavci osećaju da su u poziciji moći pa zahtevaju odustajanje od donošenja zakona o minimalnoj plati, kako bi mogli da za male pare regrutuju veliki broj izbeglica kojima je potrebna stručna praksa kako bi im se nostrifikovala zvanja. Ne deluje da se vladi ta ideja nije dopala, pošto je u procesu njenog ispitivanja. „Izbeglice nisu uvek svesne svojih prava i neka preduzeća ih već zloupotrebljavaju kako bi ih isplaćivala ispod zakonskog minimuma“, zabrinut je Štefan Korcel iz Nemačke konfederacije sindikata (DGB). Ukoliko bi Berlin ispunio želje poslodavaca, to bi dovelo do „umnožavanja mogućnosti poslodavaca da zaobilaze zakon“ putem „kamufliranja pravih radnih mesta u obuku“.

Poslodavci nisu gluvi ni na proviđenje o (...)

Obim celog teksta : 3 811 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Olivije Siran

je novinar i koautor (sa Žulijenom Brigoom) dela Boulots de merde! Du cireur au trader. Enquête sur l’utilité et la nuisance sociales des métiers, La Découverte, Pariz, 2016.
PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst