Ne čini li se dalekim ono vreme kada su Žan-Kristof Kambadelis, generalni sekretar Socijalističke partije (PS), i Nikolas Sarkozi, predsednik Saveza za narodni pokret (UMP, preimenovanog 2015. u Republikance) između 2014. i 2016, obećavali da će u svoje organizacije privući 500.000 aktivista? Kandidati na predsedničkim izborima danas jedva da se usuđuju da spomenu svoje veze s partijama koje iza njih stoje. Sva sredstva za prevazilaženje partija već su na raspolaganju: građanski pokreti, skupovi, otvoreni primariji.
Nakon akcije deljenja letaka na stanici Mec, socijalistički aktivisti okupili su se u jednom kafeu i s nestrpljenjem čekali rezultate primarija. Oblasni sekretar Žozef Feraro objasnio je situaciju: „Aktivisti su Fransoa Olandu dali jasan mandat. On ga je, međutim, izignorisao. U partiji već dugo nema diskusije i discipline.“ Primariji „nam omogućavaju da svedemo račune“. Pobednik, Benoa Amon, insistirao je na tome da želi da „zaobiđe aparatus“ i predstavljao se kao neko ko nije „partijski čovek“. Za razliku od Džeremija Korbina, lidera britanske Laburističke partije, Amon nema razrađeni društveni pokret koji bi mu poslužio kao oslonac. Aktivističke mreže PS-a pretrpele su brodolom. Njegova pobeda zato nije dovela do talasa novih učlanjenja.
Od studije Roberta Mihelsa o partijskoj oligarhiji, do pamfleta Simon Vejl protiv „valjaonice“ političkog aparatusa. kritika partijskih institucija seže u daleku prošlost. Na dan obeležavanja društvenih pokreta iz 1968. godine, 22. marta 2010, Danijel Kon-Bendit, tada kopredsedavajući Zelenih u Evropskom parlamentu, predložio je na forumu objavljenom u Libérationu, prevazilaženje „forme partije“ putem „političke zadruge“, na tragu „antiautoritatne kulture… ekološke misli“. „Ni partijska mašina, ni partijsko preduzeće“; zadruga bi mu omogućila da povrati „osećaj posvećenosti“. Štaviše, kao autor dela Pour supprimer les partis politiques!? (Ukloniti političke partije?!). nameravao je da osnuje „organizaciju za diseminaciju, koja traga za idejama, prenosi ih i uzgaja pomoću drugih delova društvenog tela“. Njegova zadruga vrednovala bi poroznost strukture i neravnomernost angažmana.
Ova zamišljena forma odavala je jedan poseban senzibilitet. „Ekolog je ’homo academicus’“, ističe Vanesa Žerom, sociološkinja i aktivistkinja Klamara. „To objašnjava značajne podudarnosti između aktivističkog i akademskog diskursa.“ Ekolozi su prekvalificirani i stoga spremno odbacuju rigidnost partijskih struktura, koje dovode do „demagogije organizacije u kojoj se svaki aktivista unapređuje u red teoretičara“, smatra Natali Etjuan.
Umesto da, poput većine svojih političkih prijatelja, podrži Amonovu kandidaturu, Kon-Bendit se na kraju odlučio za podršku Emanuelu Makronu i njegovom pokretu En marche! Otkad je u maju 2016. pokrenuo kampanju od vrata do vrata kako bi se uspostavila „dijagnoza“ stanja u državi, ovaj „građanski pokret“ nekadašnjeg Olandovog ministra ekonomije, okuplja se oko onlajn platforme s više od 200.000 pristalica. Šef omladinskog ogranka u Mozelu, dvadesetdevetogodišnji Ludovik Mendes, pojašnjava: „Naše odeljenje broji 1.300 aktivista i dvadesetak komiteta. Danas smo jača snaga od PS-a.“ Platforma omogućava i prikupljanje donacija. Pokret je tokom decembra 2016. prikupio 3,6 miliona evra od 13.500 donatora. Prosečna donacija iznosila je 266 evra – naspram 23 evra u slučaju pokreta Nepokorene Francuske na čelu sa levičarskim kandidatom Žan-Lukom Melanšonom, ili 27 dolara Bernija Sandersa tokom primarija u SAD.
Nestrpljiv da odstupi od „diktata partija“, Makron je internet predstavio kao garanta modernosti i transparentnosti. Aktivisti En marche!-a smatraju da tehnologija favorizuje „agilno“ i „horizontalno“ funkcionisanje i da je u stanju da privuče one koji su se do sada klonili politike. Sociološkinja Anais Tevjo, naprotiv, ističe cenzorsku logiku u samom srcu ovakvih organizacija: „Sajberaktivisti poseduju veći ekonomski i kulturni kapital od onih koji nisu onlajn“, objašnjava ona. „Uvođenje didžitala samo je ojačalo pristupne barijere.“ Unutar Makronovog pokreta, menadžeri zauzimaju veliki broj kadrovskih pozicija (u Mozelu je oko polovine odgovornih lica u lokalnim komitetima vršilo ili i dalje vrši neku šefovsku funkciju). „Za razliku od drugih partija“, kaže Mendes, „u En marche!-u je veoma malo studenata Sciences Po i izabranih zvaničnika.“ Ovaj nekadašnji upravnik preduzeća za ekološko čišćenje smatra da će ta jedinstvenost omogućiti obnavljanje sistema vladanja i napuštanje profesionalnog bavljenja politikom: „Preduzetnici su tradicionalno odsutni iz političkih organizacija. Kao slobodni ljudi koji donose slobodne odluke, oni unose svoje iskustvo, osećaj za organizovanje i način upravljanja.“
I svoj imaginarijum, moglo bi se dodati. „Tim za atmosferu“, „helpers“, „challenges“, „benchmarking“, „output“: korporativna kultura i poslovni jezik oblikuju odnos aktivista En marche!-a prema politici. Nakon hvalospeva „inovativnosti“ i „fluidnosti“, Mendes, na čijem je Tviter nalogu velikim slovima ispisano „Uvodi novine. Veruj u sebe. Guraj dalje“, nastavlja: „Novinari nas često porede sa startapom i tu ne greše mnogo. Naš pokret je nov, dinamičan, mlad.“ Preporuka: „Ako hoćemo da se izborimo s apstinencijom moramo liberalizovati partije.“
Iako dobija pomoć od preduzeća, na koja partije delegiraju sve značajniji deo aktivističkih zadataka, En marche! svoj rapidan rast duguje aktivističkim mrežama starih organizacija. Čitave sekcije socijalističkih federacija uletele su u ovaj pokret. Osim toga, veliki broj lokalnih zvaničnika iako na parlamentarnim izborima podržava PS, sada je iza Makrona. U njegov tabor prešao je i sam predsednik Nacionalnog biroa PS-a za članstvo. Ovaj pokret, inače, obožava da se šepuri. Bernar Kušner, Fransoa Bajru, Rober Hju, Fransoa de Ruži i brojni drugi, poput trupe bez reda i resursa, tumaraju selima prateći bivšeg bankara. „Danas prava podela nije na levicu i desnicu“, ceni Rišar Feron, poslanik socijalista za Finister i generalni sekretar En marche!-a, „već na konzervativce i progresiviste.“ Tragom Bila Klintona, Tonija Blera i Matea Renzija, Makron pokušava da u Francuskoj prokrči „treći put“ promovisanja demokratije neutralizovane konsenzusom. „U PS sam ušao s 18 godina. Odlazio sam na sastanke i razgovore“, nastavlja Feron, skupštinski izvestilac Makronovog zakona. „U to doba još je bilo radničke klase i metalurških radnika. Danas između gazde i zaposlenih vlada drugarski odnos. Imaju zajednički interes. Istina je da Zola nije umro i da će u biznisu uvek moći da se nađu trgovci robljem, ali klasni sukob više nije očigledan.“ Melanšon se ne bi saglasio. Stojeći naslonjen na bini, u crnom kaputu i (…)
