Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

U SUSRET PREDSEDNIČKIM IZBORIMA U FRANCUSKOJ

Hoćemo li izbeći zamku taktičkog glasanja?

U prvom krugu predsedničkih izbora 23. aprila suočiće se 11 različitih kandidata. Ovaj pluralizam donekle je zasenjen sudskim postupcima i istaknutim mestom koje su mediji posvetili beskrajnom nizu istraživanja javnosti. I pored toga, mišljenje da su francuske i evropske institucije duboko antidemokratski nastrojene sve je raširenije. Prevođenje ove nove svesti u izborni rezultat, međutim, izloženo je riziku "taktičkog glasanja", koje kao protivnika ekstremne desnice favorizuje jednog pobornika liberalizma

Ulazimo u političku eru u kojoj se čini da fraze koje počinju s „Ovo će biti prvi put da…“ najavljuju ostvarenje nekog dotad nezamislivog scenarija. Ovog proleća na predsedničkim izborima u Francuskoj po prvi put se učešće Nacionalnog fronta (FN) u drugom izbornom krugu ne dovodi u pitanje: naprotiv, ispostavlja nam se, koliko god neizgledna, hipoteza da bi u njemu mogao i da pobedi. Po prvi put niko ne staje u odbranu bilansa proteklih pet godina vladavine, do te mere da će se na glasačkim listićima naći i dvojica nekadašnjih ministara odlazećeg predsednika, Benoa Amon (Socijalistička partija, PS) i Emanuel Makron (En marche! „U pokretu“ – početna slova se poklapaju sa početnim slovima lidera pokreta, prim.prev.). Po prvi put bi kandidati PS-a i konzervativne desnice, koji Francuskom bez prekida vladaju još od uspostavljanja Pete republike, mogli biti eliminisani već u prvom krugu.

Potraga za nekom prethodnom kampanjom do te mere zasićenom bujicom informacija, sudskim aferama i sveukupnom nesposobnošću da se na nekom od suštinskih pitanja fokus zadrži duže od 24 sata – podjednako bi bila uzaludna. Svakako se do sada nikada nije dogodilo da se istaknuti kandidat za mesto u državnom vrhu nađe na optuženičkoj klupi zbog pronevere javnog novca, nakon što je deset godina tvrdio da je Francuska u bankrotu.

Odustajanje odlazećeg predsednika od kandidature za drugi mandat preti da prikrije rodno mesto svih tih poremećaja. Fransoa Oland svoj petogodišnji mandat završava kao najnepopularniji lider Pete republike, tik ispred svog prethodnika, Nikolasa Sarkozija. Ovaj predsednik iz redova socijalista i sam je priznao da je „pet godina uživao relativno apsolutnu vlast “. PS je juna 2012. godine, po prvi put u svojoj istoriji, preuzela kontrolu nad predsedništvom Republike, vladom, Narodnom skupštinom, Senatom, dvadeset jednim od dvadeset dva regiona, 56 od 96 departmana i 27 od 39 gradova s više od 100.000 stanovnika.

Oland je tu moć koristio diskreciono i samotnjački. On je bio taj koji je donosio odluke o početku i kraju vanrednog stanja, koji je Francusku uveo u nekoliko inostranih sukoba i odobrio ubijanje osumnjičenih lica dronovima. Osim toga, on je bio taj koji je izmenio Zakon o radu i primorao svoju poslaničku većinu da sprovede reforme koje je odbila da podrži (prema članu 49, stav 3 Ustava, predsednik je nametnuo ovaj zakon bez glasanja u parlamentu, prim.prev.) i za koje ni njoj ni njemu narod nije dao mandat. Ne zaboravimo i reviziju karte francuskih regiona, koju je šef države redizajnirao iz svoje kancelarije na Jelisejskim poljima.

Sve to postavlja urgentno pitanje institucija Pete republike, što su Amon i Žan-Luk Melanšon (Nepokorena Francuska) stavili sebi u zadatak, a što i Fransoa Fijon (Republikanci) i Makron, kao i Marin le Pen, pokušavaju da izbegnu. Nijedna druga zapadna demokratija ne omogućava toliku koncentraciju moći u rukama jednog čoveka. Pored realne opasnosti od toga da se jednog dana na predsedničkoj poziciji nađe neko manje prihvatljiv i od predsednika koji upravo privodi mandat kraju, gorljive proklamacije o francuskoj demokratiji i Republici sudaraju se s jednom činjenicom koju je Olandovo predsedavanje obelodanilo: svojevoljno sprovođenje vlasti ojačava neograničeno gaženje predizbornih obećanja, koja bi ipak trebalo da predstavljaju osnovu mandata suverenog naroda.

Oland se zarekao da će odbraniti francusku industriju čelika, da bi potom stao iza zatvaranja pogona u Floranžu; trebalo je da ponovo ugovori evropski Pakt za stabilnost, da bi ga već prvog dana mandata odbacio; obećao je da će do kraja 2013. godine „preokrenuti krivu nezaposlenosti“, a ona je nastavila dalje svojim tokom i tokom naredne tri godine. Pa ipak, ukoliko je prvo što osećamo izdaja, za to je verovatno zaslužna jedna rečenica koja je 2012. godine obeležila njegovu kampanju i koju smo od tad svi čuli stotinu puta: „Moj glavni protivnik je svet finansija.“ Oland je odmah nakon pobede kao predsedničkog savetnika odabrao Emanuela Makrona, bivšeg Rotšildovog bankara, a potom mu je poverio i ključeve ministarstva ekonomije.

Naklonost koju Makron trenutno uživa u javnosti utoliko je opasnija, budući da rizikuje da ovog dostojnog naslednika, ako ne i oceubicu, odlazećeg predsednika vine u pravcu rekordne nepopularnosti na mestu vrhovnog vladara. „Emanuel Makron, to sam ja“, omaklo se jednom prilikom Olandu, „on zna šta mi sve duguje.“ Makron, naravno, nije socijalista, ali nije ni Oland. Jedan se socijalizmom kiti, drugi ga osporava. Makronovi stavovi okrenuli su leđa levičarskoj tradiciji koja je prokazala „novac“ i „finansije“, što zauzvrat odgovara Olandovim uverenjima iznetim 1985. godine u delu La gauche bouge, među čijim se autorima nalaze i sadašnji ministar odbrane i generalni sekretar predsedništva.

Zakopanu u hrpi praznih, sladunjavih reči, u ovoj knjizi nalazimo i Makronu dragu ideju o novom društvenom savezu pristojnih srednjih klasa i liberalnih poslodavaca, ujedinjenih u zajedničkoj želji da se otisnu na svetsko tržište. „Preduzetništvo“ iznad redistribucije i solidarnosti, profit iznad rente, reformisti i modernisti protiv ekstremista i (...)

Obim celog teksta : 2 521 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Serž Alimi

PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst