Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

PITANJE STRANACA KAO TEMA POLITIČKE RASPRAVE

Nelagodnost na levici zbog pitanja imigracije

Konzervativna strategija sukobljavanja najsiromašnijih jednih sa drugima je uspela da od imigracije napravi ključni problem za mnoge Francuze. Blagodat za desnicu, ova situacija levici nameće razvoj događaja na minskom polju i podele

Imigracija je pitanje zbog kojeg se glavni kandidati predsedničkih izbora dele na dva tabora: na one koji od odbijanja imigranata prave posao i na one kojima je ova tema nelagodna. Prvi, veoma bučni, okrivljuju strance za sve vrste problema: od nezaposlenosti do terorizma, od finansijske krize do nedostatka stambenog prostora, od nesigurnosti do prebukiranosti nekih učionica. Kao lek, zagovaraju radikalne mere. Marin le Pen (Nacionalni front, FN) nastoji da ukine pravo državljanstva prema mestu rođenja, posvećena je napuštanju Šengenske zone, uspostavljanju nacionalnih preferencija i sistematskom proterivanju ilegalnih stranaca. Fransoa Fijon (Republikanci) obećava pooštravanje pravila za osnivanje porodice, uslovljavanje socijalne pomoći prisustvom na teritoriji dve godine, ukidanje državne medicinske pomoći i parlamentarno izglasavanje godišnjih kvota za imigrante prema nacionalom poreklu – što bi označilo raskid sa principima dekreta koji je na snazi od 2. novembra 1945, prema kojem mogućnost asimilacije stranaca ne zavisi od njihovog porekla već od individulnih karakteristika.

Suočen sa ovakvom ponudom, tabor onih kojima je nelagodno se zadovoljava nejasnim i ponekad nedoslednim predlozima. U intervjuu za protestantski nedeljnik Réforme, Emanuel Makron, kandidat pokreta En marche!, je rekao kako se „imigracija pokazuje kao ekonomska, kulturna i društvena šansa“. Ali ovaj stav se ne nalazi u njegovom predsedničkom programu: uglavnom se govori o pravu na azil (desnica obećava da će pooštriti, ali ne i ukinuti ovo pravo) i predviđa se „ponovno razmatranje bez odlaganja“ zahteva koji su odbijeni u matičnim zemljama, ali uglavnom ignoriše sve druge vrste imigracije.

Žan Lik Melanšon i Benoa Amon nisu mnogo precizniji. Oslanjajući se isključivo na slučajeve klimatskih i političkih izbeglica, kandidat pokreta Nepotčinjena Francuska (La France insoumise) namerava da se „bori protiv uzroka imigracija“. Dok socijalistički kandidat, koji je često kritikovao imigrantsku politiku vlade Manuela Valsa, žali što Francuska ne pokazuje više solidarnosti sa izbeglicama. Njegov program nastoji da se drži tog kursa: pored stalnog obećanja Socijalističke partije (PS), nikad održanog, da će ne-EU stranci dobiti pravo glasanja na lokalnim izborima, program se ograničava na predlog stvaranja „humanitarnih viza“, čiji oblik i uslovi za dobijanje nisu definisani. Nema ni reči o ekonomskim i ilegalnim imigrantima koji su u središtu diskursa desnice.

Ova rezervisanost ima svoje razloge. Od Amerikanca Donalda Trampa do Mađara Viktora Orbana, od britanskih pristalica Bregzita do italijanskog Pokreta pet zvezdica, od Narodne partije Švajcarske (Union démocratique du centre, UDC) do Nove flamanske alijanse (Nieuw-Vlaamse Alliantie, N-VA) u Belgiji, od FN u Francuskoj do Partije prava i pravde (PiS) u Poljskoj - partije i lideri koji se protive dolasku stranaca su već nekoliko godina u većini zapadnjačkih zemalja u porastu. Sve one svoj uspeh duguju biračkom telu. U Francuskoj, FN posebno privlači „fragilne zone“. gde ima dosta mladih bez diplome i gde su stope nezaposlenosti i siromaštva veoma visoke. U Ujedinjenom Kraljevstvu, Bregzit je pridobio pristalice uglavnom u regijama koje su teško pogođene globalizacijom i deindustrijalizacijom, dok većina pristalica ostanka u EU naseljava velike i dinamične gradove. Švajcarski referendum iz februara 2014, na kojem se većina birača izjasnila „protiv masovne imigracije“, je takođe otkrio jaz između ruralnih i urbanih područja. Isti je slučaj i sa Trampom, ako su ga i odbili viši slojevi i manjine na istočnoj i zapadnoj obali, pobedio je zahvaljujući glasovima belih potlačenih klasa.

Žan Lik Melanšon više ne zagovara dobrodošlicu strancima

Strah da bi previše povoljan program po pitanju imigracije mogao odbiti biračko telo, u ovom kontekstu, je izgleda obuzeo i Melanšona. Tokom prethodnih predsedničkih izbora on se, bez eksplicitnog zalaganja za slobodu naseljavanja, predstavljao spiskom mera politike otvaranja: obnova desetogodišnje boravišne karte, ukidanje svih zakona koje je donela desnica od 2002, regulisanje imigranata bez dokumenata, zatvaranje detencijskih centara, dekriminalizacija ilegalnog boravka... „Imigracija nije problem. Mržnja prema strancima i lov na imigrante su ono što izobličava našu Republiku: tome treba stati na kraj“, potvrđivao je njegov program. „Ljudskost mora biti na prvom mestu. U svetu se odvijaju migraciona kretanja, različiti motivi su isprepleteni. Francuska se ne bi smela toga plašiti i ne bi trebala prezirati ogroman ljudski i materijalan doprinos“.

Kurs se promenio 2017. Melanšon više ne zagovara dobrodošlicu strancima. „Imigriranje je uvek bolno za one koji odlaze“, objašnjava 59. tačku svoje nove platforme. „Najpreči zadatak je omogućiti svima da žive u svojim zemljama“. Radi tog cilja, kandidat ne predlaže ništa manje nego „obustavljanje ratova, trgovinskih sporazuma koji uništavaju lokalne ekonomije i suočavanje sa klimatskim promenama“. Ova promena u koracima je podelila progresivni tabor: jedan deo brani otvaranje granica, a Melanšon se sada tome protivi. Olivije Bezanseno, član Nove antikapitalističke partije (Nouveau Parti anticapitaliste, NPA), osuđuje „deo radikalne levice koji voli da se konsoliduje na idejama suvereniteta, granica, nacije“, dok Žilijan Baju, portparol Evropske ekologije – Zeleni koji podržava socijalističkog kandidata Benoa Amona, optužuje kandidata Nepotčinjene Francuske da „vodi mrtvu trku sa Nacionalnim Frontom“.

Slobodu kretanja brane NPA i mnoštvo aktivističkih organizacija (Grupa za informisanje i podršku imigranata Gisti, asocijacija Migreurop, Edukativna mreža bez granica...) ili one koje proizilaze iz socijalnog hrišćanstva (Cimade, Katolička pomoć...) – zajedničko im je odbijanje distinkcije između izbeglica i ekonomskih imigranata. Argumenti proizilaze iz neuspeha politike zatvaranja: ni evropska agencija Frontex, ni carinske kontrole, niti sporazumi sa Turskom i Tunisom ne sprečavaju migrante da uđu u Evropu. Ali ih prisiljavaju na ilegalnost i čine ih posebno ranjivim za sve oblike eksploatacije. Sloboda naseljavanja bi strancima legalno omogućila da zahtevaju bolje uslove rada i tako ne bi vršili pritisak na smanjenje plata.

Poboljšanje životnog standarda u matičnim zemljama ne zadržava stanovništvo

Završavajući svoje predstavljanje, NPA je formulisala „ekonomske povoljnosti“ imigracije. Iako argument dela revolucionarne partije može biti iznenađujući, brojne studije pokazuju da imigracija nije trošak već benefit i za državu i za biznis. Prema studiji koju su vodili Ksavije Žožinski i Lionel Rago (jedan od izdavača je Les Échos), prisustvo imigranata dovodi do pozitivnog fiskalnog neto doprinosa: uglavnom mladi i zdravi, redovnije plaćaju poreze i više doprinose ekonomiji nego što primaju socijalna davanja. U izveštaju koji pozdravlja ekonoski dodatak lista Figaro, kabinet MekKinsija procenjuje da imigranti „doprinose skoro 10% svetskog (...)

Obim celog teksta : 3 263 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Benoa Brevij

PREVOD: Maja Solar

Podeli ovaj tekst