Vatreni ubica „predsedničke monarhije“, Žan Luk Melanšon (lider radikalne levice, prim.prev.) posvetiće se tome da, ako bude izabran, postane „poslednji predsednik Pete republike“. Poput Filipa Putua (Nova Antikapitalistička partija, NPA) ili Benoa Amona (Socijalistička partija, PS), buntovni francuski kandidat vodi kampanju za duboku transformaciju institucija i za uspostavljanje Šeste republike. Ali se izdvaja – kao i Šarlot Maršandi (LaPrimaire.org) – po tome što se zalaže za konstituisanje Ustavotvorne skupštine u cilju vraćanja vlasti narodu, sledeći korake revolucionara iz 1848, čija priča osvetljava sadašnji trenutak.
Izbori predsednika direktnim glasanjem institucionalizovani su po prvi put Ustavom Druge republike. U februaru 1848, revolucija je stavila tačku na vladavinu Julske monarhije, obeleženu skandalima i rastućim autoritarnim praksama. Privremena vlada želela je da što pre organizuje izbore kako bi odredila Ustavotvornu skupštinu zaduženu za osnivanje novih političkih pravila. Istovremeno, digli su se glasovi protiv takvog preuranjenog i opasnog procesa. Sudeći po republikancu Fransoa Vinsentu Raspeju i po socijalisti Luju Blankiju, narod nije bio spreman za tako nešto: trebalo bi ga obrazovati pre nego što mu se poveri ovakva odgovornost, tvrdili su, i društvene mere moraju prethoditi političkim. Skupština je ipak izabrana 23. aprila 1848. Brojala je preko osam stotina članova, uključujući trista bivših monarhista preobučenih u republikance narednog dana.
Ustav je pripreman u dve faze, na proleće i na jesen. U maju i junu, rad je delegiran „Ustavnom komitetu“, sastavljenom od osamnaest parlamentaraca izabranih nakon nedelju dana teških rasprava. Pored socijaliste Viktora Kosiderona, tu se nalaze i orleanisti Odijon Baro i Žil Difor, kao i konzervativac Aleksis Tokvil. Mesta predsednika i izvestioca drže umereni republikanci Luj Mari Lahaj Kormenin i Armand Marast. Već krajem maja, predložak biva poslat skupštinskim komisijama na razmatranje, ali rasprave ne počinju sve do „junskih dana“, kada će se videti borba po zatvaranju Nacionalnih radionica u pogledu dve različite vizije republike: jedne kao predstavničkog režima i druge kao „prave republike“, demokratske i socijalne.
Ideju pisanja novog Ustava uopšte nije bilo jednostavno sprovesti u delo. Socijalisti i najradikalniji republikanci žele da uspostave Ustav iz 1793. ili da se nastavi sa planovima pripremanim tokom 1830-1840. Nikada usvojen tekst iz 1793 (usled isčekivanja mira) uvodio je po prvi put opšte pravo glasa (za muškarce) i poludirektnu demokratiju, sa koncentracijom moći u Skupštinu uz mogućnost da narod direktno predlaže kandidate za izvšne odbore i da glasa o svim zakonima. Članovi Skupštine izabrani na „osnovnim sastancima“ smatrani su prostim mandatarima, čija je vladavina ograničena na period od godinu dana. Projekti ustanovljeni tokom Julske monarhije, s druge strane, iznad svega su gledali da ograniče moć izvršne vlasti putem iznalaženja načina da se ona primora da prepozna suverenitet naroda i da prihvati nužne socijalne reforme. Prioritet dat socijalnom je toliki da 1832, u programu Društva prijatelja naroda, Fransoa-Vanson Raspaj posvećuje svega nekoliko redova izvršnoj vlasti: koja je na određeni način „dozvoljena“, ali takođe i opoziva, nenasledna i isprekidana.
Pregled Ustava iz 1848. od člana do člana trajao je između 4. septembra i 27. oktobra. Sedam nedelja živih rasprava i usijanih debata. Dve teme su posebno vredne pominjanja: prepoznavanje prava na rad i (…)
