Sudeći po Larusovoj enciklopediji, kultura predstavlja „obogaćenje duha putem intelektualnih vežbi – znanje u određenoj oblasti“ ili „sve materijalne i ideološke fenomene koji karakterišu jednu etničku grupu ili jednu naciju, jednu civilizaciju“. Drugi pristup sličan ovom je pristup Uneska (Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu): „Kultura je složen celina koja uključuje znanja, verovanja, umetnost, moralne pozicije, prava, običaje i druge sposobnosti i navike koje čovek stiče bivajući članom društva.“ Ove različite koncepcije deo su napetosti između „upotrebe reči ograničene na umetnička dela prepoznata kao takva i na širi antropološki pristup koji uključuje načine mišljenja i stvaranja različitih grupa (nacija, etničkih grupa, klasa).“
Svi glavni kandidati na predstojećim predsedničkim izborima se začudo slažu u pogledu dve poente: kultura je važna, ako ne centralna, i nužno je sačuvati njene specifičnosti, nedodirnuti status kulturne izuzetnosti kao i ulogu koju ona u državi ima u očuvanju jezika. Svi međutim naglašavanju trenutke ograničenosti u pogledu njene demokratizacije, koje nalažu razvoj umetničkog i kulturnog obrazovanja u školi – uz izuzetak Marin le Pen, iz Nacionalnog fronta (FN), koja promoviše učenje zanata, tog izvanrednog nasleđa. No o kojoj „kulturi“ svi oni govore? Šta je ono što se razume kao suština grupe, ili pojedinca koji je njen deo, što se može nazvati „opštom kulturom“? Ova semantička pitanja nisu ispražnjena od političkog značaja: šta je opseg kulturnog polja? Koju ulogu, koju funkciju u njemu vlast treba da ima? Koju nadu ona onda donosi?
Na desnici, njena definicija je jednostavna, i pitanje je u kojoj meri nije u skladu sa potencijalnim posledicima one koju je dao Unesko: „Kultura je osnov našeg identiteta, našeg načina života, naše istorije“, „poslednji bedem odbrane od varvarstva“; dozvolivši „integraciju došljaka“, doprinosi „privlačnosti teritorije“ i njenom „uticaju“, sudeći po programu Fransoa Fijona (Republikanci). U slučaju FN-a, ako već samo ime ne govori, ideja je ista; kultura je iznad svega nasleđe koje utemeljuje identitet: „vrednosti“ i „tradicije francuske ciilizacije“. Kao takvo, „odbrana i unapređenje našeg istorijskog i kulturnog nasleđa“ mora biti upisano u Ustavu. Kultura je, u stvari, sve ono što postoji u jednom društvu i simbol nacionalnog duha.
Postavljanje kulture kao duše države je sigurno bremenito teškim implikacijama i isključenjima. S druge strane nije ništa više sigurno da je „dijagnoza“ Emanuela Makrona, da se poslužimo njegovim rečnikom, manje dvosmislena. On veruje da je kultura zasnovana „našim vrednostima, našim jezikom, našim zajedničkim emocijama“. Ona „definiše kakvi smo“, „gradi zajednički jezik i dozvoljava da izađemo iz „kućnog pritvora“ stvarajući društveno poreklo“. No kako se ovaj „zajednički jezik“, koji se može jedino odnositi na znanje, zajedničke reference, nasleđe, pravila, vrednosti, može osloboditi sam od sebe? Kako artikulisati ovo „zajedničko“ sa željom da „svaka mlada osoba može dostići kulturu, kakva god da je“ ili sa ovom tvrdnjom sa sastanka u Lionu, 7. februara: „Ne (…)
