Među brojnim pokazateljima francuske političke krize, mogla bi se spomenuti i sklonost određenih kandidata ili partija da se deklarišu kao „antisistemske“. Već smo videli da su Emanuel Makron, bivši ministar ekonomije u Olandovoj vladi, i Fransoa Fijon, premijer u Sarkozijevoj vladi, usvojili poziciju buntovnika ne bi li izbegli diskreditovanje koje pogađa političku reprezentaciju. Oni usvajaju taktiku koja je bila uspešna 1995, kada je Žak Širak pobedio tadašnjeg premijera Eduara Baladura, i 2007. kada je Sarkozi bio otelotvorenje „prekida“ sa vladom koje je bio deo. Dva desničarska kandidata su uspela da prevaziđu prokletstvo zbog kojeg vladajuće partije od 1981. sistematski gube izbore.
Postoji, međutim, i manje bučna, ali ne manje značajna, manifestacija ove krize: nemogućnost da se pronađe ravnoteža koja bi povezala društveni projekt, posebno ekonomski i društveni model, sa političkom koalicijom koja bi podržavala projekat i imala dovoljno veliku bazu koja je podržava. Francuska Pete republike je do 1981. bila tipičan primer ovog triptiha: snažnu rastuću ekonomiju oslonjenu na državu blagostanja, manje razvijenu nego u zemljama severne Evrope, je promovisao savez ujedinjenih slojeva, većine srednjih profesionalnih kadrova privatnog sektora i manjine radnika i zaposlenih, i sve je predstavljala koalicija koja je ujedinila goliste i liberale.
Italija, sa ekonomskim modelom koji se oslanjao na industrijsku modernizaciju sve do krize 1992, predstavlja drugi scenario saveza krupne industrije, malih preduzeća sa zaposlenima, na severoistoku i u centru zemlje, kao i različite klasne frakcije povezane sa rentom i finansijskim sektorom – sve ovo je politički bilo predstavljeno dominacijom partije Hrišćanske demokratije. Bezuspešno traganje za takvim triptihom je ono što karakteriše situaciju u Francuskoj skoro četiri decenije.
Levica koja je promenila bazu
Politička kriza bi se dakle mogla definisati kao odsustvo dominantnog društvenog bloka – odnosno objedinjenja društvenih grupa čija očekivanja, u sferi javne politike i institucionalnog okruženja, koalicija na vlasti dovoljno uzima u obzir u zamenu za podršku. Stvaranje ovakvog bloka proizilazi iz strategije selekcije očekivanja koja treba zadovoljiti, ali i, dugoročno, strategije uticaja na formiranje očekivanja u pokušaju određivanja šta će se predstaviti kao „realistično“.
Ako se vratimo u period između 1975. i 1983, u Francuskoj vidimo razliku između dve suprotstavljene političke strategije koje se oslanjaju na dva projekta ekonomskog i društvenog modela. Nakon krize početkom 1970-ih je desna koalicija, koja je na vlasti od početka Pete republike, otpočela sa neoliberalnim zaokretom otelovljenim u Rejmonu Baru i njegovom izboru politike štednje, te je raskinula sa tradicionalnim modelom upravljanja koje je prevladavalo sve do Širakovog bezuspešnog plana oporavka 1975. Desnica je tražila podršku društvenog bloka koji se vrti oko dobrostojećih kategorija, velikog dela kadrova i rukovodioca privatnog sektora, nezavisnih radnika, zanatlija i trgovaca, čak i poljoprivrednika. Takođe je mogla računati na podršku potlačenih klasa, radnika i pre svega zaposlenih u tercijarnom sektoru, koji su situirani desno zbog verskih ubeđenja ili zbog poštovanja vrednosti reda i sigurnosti.
Nasuprot tome, leva koalicija, koja je povezivala Komunističku partiju Francuske (Parti communiste français, PCF), Socijalističku partiju (Parti socialiste, PS) i leve radikale, je predložila, zajednički od 1972. a odvojeno nakon raskida saveza levice 1977, promenu ekonomskog modela. Glasači su je optimistički mogli interpretirati kao tranziciju ka socijalizmu ili, skromnije, kao uspostavljanje socijaldemokratskog kapitalizma utemeljenog na državi blagostanja visokog nivoa, u kombinaciji sa nadmoćnim nacionalizovanim sektorom zamišljenim kao predvodnikom rasta i progresa. (…)
