Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

EMANUEL MAKRON, FINANSIJE I MOĆ

Staro odelo novog čoveka

Kandidat pokreta En marche!, blizak ekonomskoj politici predsednika Fransoa Olanda, uspeva da sebe predstavi kao čoveka "izvan sistema", udaljenog od partija i interesnih klika. Potpomognuta medijima, metamorfoza Emanuela Makrona u političkog jevanđelistu prikriva ovozemaljsku putanju tehnokrate, koji prečice hvata pomoću interpersonalnih veština

Sedamnaestog marta 2015, dnevni plan Emanuela Makrona izgledao je obećavajuće. U 7:45 časopis Politique internationale čekao je ovog ministra ekonomije, industrije i informatike na doručku-debati. Na meniju je bilo njegovo izlaganje pred okupljenim poslodavcima, diplomatama i političarima. Sat vremena kasnije, pravac Bersi. Ministar prisustvuje otvaranju konferencije o mehanizmima državne pomoći izvozu, koja okuplja visoke funkcionere i privatnike, nakon čega se sastaje sa senatorima iz redova socijalista, na temu zakona o rastu, aktivnosti i jednakosti ekonomskih šansi.

Oko 13:15 seda za sto sa Cercle Turgotom, na ručak-debatu. Sadašnji predsednik ovog tink-tenka, Fransoa Perol, čelnik grupe „Bank populer – Kes d’ eparn“ (BPCE), želi mu dobrodošlicu: „Emanuel, dobro došli. Stižete nam iz Senata. Ima li previše amandmana na vaš zakon? Ili, kako se davnih dana govorilo, previše nota u Mocartovoj muzici?“ Za ovaj omaž delom je zaslužna i samozadovoljnost, budući da Perola Makronova karijera podseća na sopstvenu: obojica sinovi lekara, enarkisti (diplomci prestižne École nationale d’administration, prim. prev), koji su prošli finansijsku inspekciju, Rotšild banku i jelisejsku službu. Ministar je na brzinu završio s finansijerima, novinarima i drugim istaknutim ličnostima koje su ga primile kao počasnog člana svog kruga. Nakon pitanja upućenih vladi u Narodnoj skupštini, Makron se upustio u dugu raspravu s Pjerom Gatazom, predsednikom Pokreta francuskih preduzeća (MEDEF). Potom, kako sv. Patrik nalaže, u posetu prima svog irskog kolegu, Ričarda Brutona.

Niz kratkih nastupa u krugovima moći, sa željom da ostavi snažan utisak bez značajnog uticaja: taj 17. mart 2015. na mnogo načina sažima putanju ovog kandidata na francuskim predsedničkim izborima.

Sanjao je o ENS-u, završio na Sciences Po-u (Pariski institut za političke studije, manje prestižna Velika škola od École Normale Supérieure, prim.prev). Tamo ga je 1999. istoričar Fransoa Dos upoznao s filozofom Polom Rikorom, kome je bio potreban asistent pri završavanju rukopisa za La Mémoire, l’Histoire, l’Oubli. Ta saradnja otvorila je ovom studentu vrata u Espritu, francuskom časopisu za intelektualce, bliskom „drugoj levici“, koja je 1995. podržavala, na primer, plan za reformu socijalnog osiguranja premijera Alana Župea. U njemu je izneo svoju teoriju vršenja vlasti: „Diskurs kao politička intervencija više ne može biti sastavni deo programa kog stavljamo na glasanje i primenjujemo tokom petogodišnjeg mandata.“ U politici, smatrao je, raspolažemo horizontom, a ne lepezom mera. U temeljima „druge levice“ pronašao je ideologiju koja je njegovom angažmanu pružila smisao.

Pod bičem svete konkurencije

Kao asistent u Oazi, Makron se na jesen 2002. sprijateljio s Anrijem Ermonom. Ovaj biznismen (preminuo 2016), koji se obogatio na poslovnom prostoru, bio je jedan od zaštitnika i negovatelja hrišćanske i „anti“ levice: antikomunističke, antikolonijalističke i antijakobinske. Potom je 2007, Žan-Pjer Žuje, upravnik finansijske inspekcije, kog je Nikola Sarkozi postavio u državni sekretarijat zadužen za evropska pitanja, Žaku Ataliju predstavio ovog dečka koji obećava.

Ovaj nekadašnji savetnik Fransoa Miterana i predsedavajući Komisijom za unapređenje rasta, postavio ga je za zamenika generalnog izvestioca. Iz finalnog izveštaja tiho se raspoznaje želja za prevazilaženjem ustaljenih podela na koje ovaj kandidat danas baca drvlje i kamenje: „Ovo nije ni izveštaj, ni studija, već vodič za hitne i temeljne reforme. Nije ni partijski niti dvopartijski – već nepartijski.“ „Nepartijci“ iz komisije založili su se za zabranu „rente… koja trijumfuje: u imovinskom bogatstvu, dosluhu privilegovanih, regrutovanju elita“ i stali u odbranu projekta društva zasnovanog na konkurenciji i deregulaciji.

Ovi inspirisani umovi nisu se zadovoljili pukim predlogom ozbiljne prenamene novca francuskih štediša ka tržištima kapitala šest meseci pred finansijski krah iz 2008. Opšti poziv na uspostavljanje konkurencije međusobno je suprotstavio frakcije narodnih klasa: državne činovnike i zaposlene u privatnom sektoru, taksiste i vozače Ubera. Takva vizija sveta odgovarala je poletnom finansijskom inspektoru, koji je pored članstva u uredništvu Esprita, često boravio u socijal-liberalnim i krugovima pobornika evropskog projekta, ovakvog kakav je, poput En temps réel-a i Gracques-a. Prvi sebe opisuju kao „mesto susreta javnih i privatnih aktera, zainteresovanih za razmenu iskustava i analiza… (...)

Obim celog teksta : 2 095 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Fransoa Denor & Pol-Lanjo Imone

su sociolozi i autori dela Le Concert des puissants, Raisons d’agir, Pariz, 2016.
PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst