„Bez sumnje prisustvujem najvažnijem danu u mom poltičkom životu“, rekao je Franosa Oland 2. febuara 2013. nakon slavlja u gradovima Gao i Timbuktu povodom prvih uspeha vojne operacije „Serval“ u Maliju. Kao i njegovi prethodnici, francuski predsednik je tokom petogodišnjeg mandata obukao žandarmsku uniformu u Africi - intervenišući u Maliju, primenjujući „sigurnosni kišobran“ u četiri zemlje Sahela i centralne Afrike, i podržavajući Nigeriju u borbi protiv džihadističke pretnje Boko Harama.
„Paradoksalno, obim intervencija francuskih snaga, uz saglasnost zemalja u regionu, nikada nije bio tako velik“, kaže Žil Olakunle Jabi, bivši šef zapadnoafričke kancelarije Međunarodne krizne grupe. Pedeset i pet godina nakon talasa nezavisnosti, mreža francuskih vojnih baza na kontinentu, iako delimično reorganizovana, se i dalje održava. Kao u vreme Hladnog rata – kada je vrlo pragmatična podela zadataka ostavila Francuskoj brigu o kontroli nacionalizma i pro-sovjetizma u Africi – američki prijatelj ne osporava francusku nadmoć u frankofonim zemljama (iako je to učinio 1990-ih tokom sukoba u regiji Velikih jezera). Osim toga, oklevanje predsednika Obame da pošalje trupe u inostranstvo, nakon neuspeha SAD u Iraku i Avganistanu, je otvorilo novi prostor za Francuze.
Diplomatski i vojni odnosi nikada nisu bili tako puni poverenja kao u vreme predsedavanja Olanda i Obame, uključujući i odnose na Bliskom Istoku gde je Francuska druga značajna država u koaliciji protiv organizacije Islamska država (ID). Francuski admiral je 2015. rukovodio operacijom „Task Force 50“ (deo američke pete flote u Zalivu), počevši od nosača aviona na aerodromu Charles de Gaulle. Francuska je u „ratu protiv terorizma“ ponovo otkrila neokonzervativne akcente i u tome ide toliko daleko da imitira američkog mentora u politici vansudskih pogubljenja koje je Oland delimično priznao. Vojnici su priznali da nikada nisu dobili jasne instrukcije egzekutive koje bi, na primer, javno pozvale na „eliminaciju“ ili „destrukciju“ neprijatelja: operacija „Serval“ na Maliju je vođena bez izveštaja, nema ni zatvorenika ni fotografija.
Olandov petogodišnji mandat svedoči i povratku vojnika na ulice Francuske. Pozivajući se na „kontinuitet pretnje na unutrašnjem i spoljašnjem frontu“ nakon atentata 2015, vlada je pokrenula operaciju „Sentinelle“ (koja je mobilizirala između sedam i deset hiljada muškaraca za policijske operacije), uspostavila je vanredno stanje i donela niz prinudnih mera...
Da li je vojna intervencija „francuska strast“, kao što se pita Klod Serfati? Prema ovom ekonomisti, koreni državnog militarizma su duboki i drevni: Napoleon, kolonijalni ratovi, „udari“ u vreme generala de Gola. Francusku čini i deo institucija koje omogućuju da predsednik pošalje trupe van zemlje po volji, vlada je jednostavno dužna da obavesti parlament čije odobrenje je potrebno samo ako intervencija prelazi četiri meseca. Velike industrijske grupe, vojna i politička moć čine „francuski mezosistem naoružanja“, koji je konačno jedan od faktora ovog vojnog žara – pa tako i faktor relativno visoke potrošnje u ovoj oblasti (treći u Evropi, odmah iza Velike Britanije i Nemačke, ispred ostalih partnera u EU). Reč je o žaru koji Francuska nastoji da iskoristi kao „protivtežu ekonomskom padu u zemlji i rastućem uticaju Nemačke u evropskom donošenju odluka“, kaže Serfati.
Odluka o intenziviranju bombardovanja u Siriji nakon atentata u Parizu i Sen Deniju novembra 2015. je dovedena u pitanje. Za bivšeg premijera Dominika de Vilpena „odgovor na napade ratom je kao gašenje požara bacačem plamena“. Nedavno je general Vanson Deport rekao: (…)
