Ovog 11. aprila, gusta gomila okupila se pred Palatom uzajamnosti. Žuta banderola na kojoj je crvenim slovima ispisano „Kružok Lav Trocki“ viori se s fasade. Aktivisti Radničke borbe (Lutte ouvrière, LO) prodaju svoj list Klasna borba; drugi cepaju ulaznice. Odjeci ruskih revolucionarnih pesama najavljuju večernju konferenciju posvećenu Evropi. U sali je oko 500 ljudi. Aktivisti Pjer Roajan i Žan-Klod Garo obrazlažu: „Obučavanje je za LO od ključnog značaja. Po tom principu se organizujemo. Uloga naše partije je da prenese kulturu radničkog pokreta i bori se protiv štetnih ideja.“
„Trockisti iz LO, LCR [Ligue communiste révolutionnaire] i OCI [Organisation communiste internationaliste] su se tokom 1960-ih i 1970-ih koristili sličnim sistemima obučavanja“, objašnjava Žan-Mari Mari, istoričar Sovjetskog Saveza i član Nezavisne radničke partije (POI). „Svi koji su hteli da postanu članovi morali su prvo da prođu obuku. LCR je imao ’crvene kružoke’, a u OCI ’grupe za revolucionarne studije’. To su bile obuke čije su se učestalost i dužina trajanja rasprostirale između šest meseci i godinu dana, u zavisnosti od dostupnosti predavača. Najčešće su se završavale jednonedeljnim letnjim kampom, tokom kog su se birali aktivisti koji će biti primljeni. Na letnjim kampovima su se opšta pitanja – da li su proizvodne snage prestale da rastu? – spajala s neposrednijim problemima strategije političkog intervenisanja.“
Nema sumnje da su frakcionašenje i ideološki rat trockističkih grupa protiv Komunističke partije Francuske (PCF) dovoljno objašnjenje za intelektualni polet tih škola. Nova antikapitalistička partija (NPA) i OCI vuku korene iz 1960-ih i 1970-ih godina. I dalje je veliki broj časopisa, pamfleta i novina, a NPA i POI imaju i stalnu aktivističku biblioteku (poput Anarho-sindikata, koji ima i svoj radio). Iako LO sve to nema, pisana kultura i kod njih nastavlja da igra ključnu ulogu. U Palati uzajamnosti literatura zauzima istaknuto mesto, a moguće je kupiti mnoštvo različitih knjiga. „Romani su veoma važni u procesu postajanja aktivistom“, nastavljaju Roajan i Garo. „Džon Stajnbek, Erik Marija Remark, Džek London ili Panait Istrati omogućavaju razumevanje eksploatacije na radu isto kao i marksistička dela.“
Poput drugih levičarskih partija i u LO smanjivanje broja aktivista i njihovo starenje dovode do postepenog ukidanja obuka – što je trend koji ima uporište u istoriji poraza radničkog pokreta. Još od svog nastanka u XIX veku, ovaj pokret imao je svoje sisteme obučavanja. Škole govorništva, univerziteti, javna izlaganja i letnji kampovi samo su neki od poduhvata koje je preduzimao. Namenjene razvijanju klasne svesti, ove obuke podsećale su na „nauku o nesreći“ o kojoj je pisao anarhista Fernan Pelutje, bez koje se nikakav narodni suverenitet nije činio mogućim. Što se Francuske tiče, u okvirima PCF-a sistem obuka dostigao je svoj najpotpuniji oblik. Inspirisana školom Socijaldemokratske partije Nemačke, „PCF je tokom 1920-ih, usred perioda boljševizacije, ustanovila hijerarhizovani i centralizovani školski kurikulum“, objašnjava sociološkinja Natali Etjuan. Od osnovnih škola na lokalnom nivou, federalnih na nivou departmana i centralnih škola na nacionalnom nivou, ovaj kurikulum pružao je i brojnim nacionalnim i federalnim kadrovima jednogodišnji boravak u Međunarodnoj lenjinskoj školi (MLŠ) u Moskvi.
„Za razliku od drugih partija, odabir kadrova PCF-a odražavao je sliku društva“, nastavlja Etjuan. Od Morisa Toreza do Žorža Maršea, „sociološka demokratija “ PCF-a doprinela je, između 1930-ih i 1990-ih godina, usponu kadrova iz radničke klase. „Vođstvo je bilo svesno toga da će, ukoliko se stvari puste da idu svojim tokom, ’prikriveni cenzus’ neumitno preneti društvenu stratifikaciju i među aktiviste. Stoga je bilo neophodno radnicima ponuditi alternativni obrazovni kapital i po svaku cenu ih podići unutar partijskog aparatusa osiguravanjem njihovog društvenog napretka.“
Uspostavljanje PCF-ovog sistema za obuku aktivista dovelo je ipak i do nekih poteškoća. Proizvodnja doktrine sukobila se s autonomijom intelektualaca. Nije bilo mesta za pedagošku misao, čijom su se teoretizacijom neki od njenih aktivista, poput pedagoga Selestana Frenea, zapravo bavili. Predavanja, obnavljanja, procene i beleške zadavale su ritam školskog života partije. Ipak, aktivisti su ga prihvatali, jer je „poslušnost partijskom autoritetu [bila] prihvatljivija od dominacije gazde “.
Malo je toga ostalo od ovog sistema. Zainteresovanim federacijama na raspolaganju su vikend-obuke, s naglaskom na kursevima marksističke filozofije i ekonomije. Što se tiče kadrovske škole, ona je ponovo uspostavljena nakon što je između 2001. i 2003. godine, u vreme dok je Robert Hju rukovodio PCF-om, bila ugašena. I pored toga, malo šta vuče iz ranije strukture. „Poslednja četvoromesečna kadrovska škola održana je 1994. godine. Tri godine kasnije, trajanje perioda pristupanja ograničeno je na samo pet dana. Na kraju je 2002. godine ugašena i Centralna škola u Draveju“, objašnjava nam Etjuan. Za ovu postepenu dezintegraciju zaslužan je prevashodno materijalni faktor: „Sunovrat izbornih rezultata i odliv aktivista predstavljaju ogromne probleme za finansiranje i kadriranje.“ Iako je PCF i dalje društveno najraznolikija partija, postepeni nestanak njene škole ubrzao je cenzusne mehanizme delegiranja: „Radnici polako nestaju iz rukovodećih organa partije“, zaključuje Etjuan.
Iako ugašena, škola Komunističke partije ostala je uzor ostalim političkim organizacijama. Partija levice (Parti de gauche, PG) sada ima centralizovanu „školu za aktiviste“. U dva ciklusa od po četiri dana, aktivisti iz čitave Francuske pohađaju kurs sastavljen iz trideset pet lekcija od po sat i po vremena. Na programu su elementi teorije (marksistička ekonomija, istorijat revolucija, istorijat ekstremne desnice), programski (Šesta Republika, ekološko planiranje) i praktični (organizovanje sastanka, „zakon i bezbednost o aktivistima“). Ovaj sistem obučavanja zasnovan je na zborniku radova, u izdanju Bruna Leprinca, i medijskom projektu (časopis Ulevo, Leva televizija, Levi radio), koje upotpunjuju sastanci i blogovi Žan-Luka Melanšona, koji reaktuelizuju didaktičke i političke forme narodnog univerziteta.
Budući da je čine mahom mladi aktivisti, bez prethodnog partijskog iskustva, PG nema drugog izbora nego da ih obučava. Ponekad, međutim, nekim komitetima manjka primenjenih znanja: „U Morbijanu“, navodi partijski sekretar departmana, „što se logističkih zadataka tiče, zavisimo od Komunističke partije. Na primer, u slučaju odlaska u prefekturu zarad predaje spiskova. Srećom, u odličnim smo odnosima s njihovim članstvom.“ Pred aktivistima okupljenim u sedištu PG-a u pariskom XVIII arondismanu, Benoa Šnekenburger, nacionalni sekretar za obučavanje, na sledeći način sumira ovu situaciju: „Mi bi trebalo da smo partija dorasla borbi, a ne puki pojedinci okupljeni oko nekih sentimentalnih osnova. Moramo biti borci sposobni da prenesemo kulturu radničkog pokreta. Jer, da bi se dobra zamisao sprovela nije dovoljno samo je posedovati.“
Četrdeset pet minuta za dva veka ekonomske misli…
Uz izuzetak snažnih radničkih organizacija, poput Sene i Severa, sistemi obuke Francuske sekcije radničke internacionale (SFIO) i Socijalističke partije (PS) nikada nisu nalikovali sistemu PCF-a. „Iako je socijalizam u obrazovanju oduvek bio prisutan, putem pamfleta, letnjih kampova i narodnih univerziteta“, smatra Alan Bergunju, istoričar i član vođstva PS-a, „nismo osetili potrebu za izgradnjom ’kontradruštva’ koje bi imalo svoju partijsku školu, svoje predavače i priručnike za proletere.“
Uvereni u to da će socijalizam nastupiti kao krunsko dostignuće Republike, (…)
