Francuska novinarka Kelia De Lavaren, učesnica sedam misija Ujedinjenih nacija (UN), je opisala neefikasnost ove institucije, a neke od operacija je okarakterisala kao štetne. Na primer, Ujedinjene Nacije su 1992-1993. organizovale izbore u Kambodži kada je novinarka prisustvovala nedoslednom regrutovanju kadrova, privilegovanim pristupima pravdi, „sterilnim raspravama“ i tolikom gubljenju vremena da je napisala: „Plaćena sam – i to dobro plaćena – da ne radim ništa i da o tome ćutim“. Istakla je i razliku između stalnih službenika UN, koji imaju diplomatski imunitet, i privremenih zaposlenika koji su nesigurniji. U misijama je svedočila nemarnim i snishodljivim stavovima nekih službenika. U Bosni je 2000-2001. čak došlo do seksualnog zlostavljanja i mučenja maloletnica od strane „Civpol“, odnosno agenata UN odgovornih civilnoj policiji. Ako su ove činjenice na žalost istinite, nadamo se da će knjiga doprineti boljem početku. S druge strane, nedostaje politička refleksija o ulozima misije u kojoj je učestvovala, i u celini knjiga ostaje previše anegdotična i personalno usredsređena.
Knjiga o Savetu bezbednosti UN koju su objavili Džerad Genser (advokat i humanitarni aktivista) i Bruno Stanjo Ugarte (diplomata i agent UN) je klasičnija i više liči na udžbenik. Knjiga posebno istražuje kako je Savet bezbednosti mogao (ili nije) rešiti krizne situacije ili konflikte u Bosni, Sudanu, Demokratskoj Republici Kongo ili u Ruandi... Kanadski general Romeo Daler, koji je komandovao misijom UN za pomoć Ruandi (Minuar) u vreme genocida 1994, je tvrdio da je bezuspešno pokušavao da upozori „međunarodnu zajednicu“ o masakrima koji su počinjeni. Povukao je paralelu između neuspeha UN u Ruandi i nemoći Lige naroda da spreči invaziju Etiopije 1935. Mirovne snage su zaista bile prisutne na licu mesta u Ruandi, ali, uprkos Dalerovim upozorenjima, nisu dobile naređenje da zaštite stanovništvo. Početkom 1990-ih u Bosni, suočeni sa građanskim ratom koji je rasparčao bivšu (…)
