„Pucali su na zgradu u noći između trećeg i četvrtog februara, radnju smo otvorili dvadesetog, ove nedelje.“ Ogrnuta u prelepu maramu i mantil, prodavačica nam pokazuje štetu koju je ukrajinska vojska nanela, nakon čega pažnju posvećuje kupcima. Eksplozije su joj uništile prozore na radnji. Poput čitave periferije grada Donjeck, naselje Kijevski prati stigma sukoba između vlade u Kijevu i separatističkih milicija Donbasa, koje uživaju zvaničnu podršku Moskve. Razrušene zgrade, fasade izbrazdane šrapnelima ukazuju na silinu rata, koji je od aprila 2014. godine odneo blizu deset hiljada života. „Sve do poslednjeg časa nisam verovao da će naša sopstvena vojska biti u stanju da puca na nas!“, uzvikuje Saša, stanovnik Donjecka, zaobilazeći kratere na pločniku svog kraja. Budući da mrtvih ima na obe strane, mogućnost reintegracije samoproglašenih „narodnih republika“ Donjeck (DNR) i Lugansk (LNR) pod okriljem Kijeva sve je dalja. Samim tim i krajnji cilj mirovnog sporazuma potpisanog februara 2015. godine u Minsku, između Rusije, Ukrajine i njena dva zapadna oslonca, Francuske i Nemačke. Posebno imajući u vidu da na separatističkim teritorijama život teče dalje, samo pod uticajem Moskve i daleko od prestonice.
Od svog referendumskog proglašenja 11. maja 2014. godine, DNR nije dobila priznanje nijedne države članice Ujedinjenih nacija (UN), čak ni Rusije. I pored toga „Republika“, kako je ovde zovu, iz dana u dan sve je konzistentnija. Ukrajinska plavo-žuta zastava ustupila je na zabatima javnih institucija mesto zastavi DNR: crno-plavo-crvenoj trobojci sa dvoglavim orlom, koji se nalazi i na ruskom grbu. „Pre rata imali smo 800 učenika, a danas njih 665“, kaže Andrej Oudovijenko, direktor škole 61 u naselju Kijevski. U predvorju škole postavljene su fotografije veterana i „heroja“ poginulih u „Velikom otadžbinskom ratu“ protiv nacističke Nemačke (1941–1945), uz nekoliko mlađih lica pripadnika narodne vojske poginulih u poslednjim sukobima. „Svi su bili učenici naše škole“, pojašnjava direktor. „Na vrhuncu borbi, između 2014. i 2015. godine, deca su šest meseci nastavu pohađala dopisno. Škola je pogođena u bombardovanju. Tako da su roditelji i nastavnici zajedno volontirali da pomognu pri njenoj obnovi“, pojašnjava Oudovijenko uz blagi osmeh koji odudara od njegove impozantne građe. „Nastavnici su od DNR primali malu pomoć, 3.000 grivni između septembra 2014. i aprila 2015. [prema kursu koji je u tom razdoblju fluktuirao između 130 i 180 evra], naspram 4.000 grivni pre rata [350 evra prema kursu važečem od 1. januara 2014]. Danas nam DNR isplaćuje realnu platu, između 10.000 i 12.000 rublja mesečno [između 170 i 200 evra].“
Zaljubljeni parovi šetaju se centrom Donjecka, u parkovima deca kruže na plastičnim triciklima. Tu i tamo na ponekom zidu rudimentarni natpisi „sklonište“, praćeni strelicom, remete očiglednu atmosferu mira. Iznenada čuje se detonacija. Pa još jedna. Odjeci udara podsećaju nas na to da je front udaljen samo nekoliko kilometara. Vidan porast sukoba od početka godine nadovezao se na trgovinsku blokadu između Kijeva i separatističkih regiona. Ove zime tenzije su se koncentrisale oko pogona za filtraciju vode u Jasinuvati, u predgrađu Donjecka, koji je ukrajinska vojska zauzela 27. februara. Pogon opskrbljuje vodom naselja s obe strane linije sukoba.
Kako noć pada, ulice se prazne. Policijski čas civilima zabranjuje učešće u saobraćaju između 23 i šest časova, pa odjeci eksplozija ostaju jedini gospodari grada. Brujanje automobila i autobusa jutrom oživljava ulice, brišući sve tragove noćnih borbi. U vreme ručka kafeterije se pune učenicama i učenicima. Nosa zalepljenog za ekran telefona uživaju u pauzi pred povratak na časove.
Socijalni uspon usled bekstva izvršne vlasti
„Tokom rata je 30% studenata i profesora napustilo fakultet. Studenti su se vratili, ali to nije slučaj sa svim profesorima“, priseća se Larisa Kastrovet dok nas nudi šoljom čaja. Ova rektorka Akademije za menadžment i državnu upravu, u čijim prostorijama nas je danas primila, dospela je na tu funkciju novembra 2014. godine, usled odlaska njenog prethodnika. Zašto drugi odlučuju da ostanu? Na to pitanje dva studenta koja smo zatekli u slušaonici odgovaraju bez zadrške: „Zato što smo ovde kod kuće.“
Bekstvo brojnih pripadnika izvršne vlasti ostavilo je prazninu koja je popunjena iznenadnim dolaskom novajlija na ključne upravljačke pozicije. Ovaj fenomen ubrzanog socijalnog napretka koristio je nekolicini, uključujući i samog predsednika DNR, Aleksandra Zaharčenka, koji je po struci električar. Bivša učiteljica, Maja Peragova, pisala je novinske članke „za svoju dušu“, pre nego što joj se u život umešala „antiteroristička operacija“ protiv proruskih pobunjenika, koju je vlada pokrenula maja 2014. godine nakon „Revolucije dostojanstva“. Sada s mesta direktorke jednog odeljenja pri Ministarstvu informisanja, rezimira proces improvizovanog oporavka institucija tokom prve dve godine sukoba, posebno u oblasti medija: „Kada je uprava lokalne televizijske kuće K61 [danas Prvi republikanski kanal] pobegla, zaposleni su preuzeli opremu. Isti je slučaj bio i u novinama: glavni urednici su otišli i ostavili novinarima da bez ikakve nadoknade preuzmu izdanja. U početku su čak sami distribuirali novine stanovništvu, budući da je pošta prestala da funkcioniše.“
Prema podacima ukrajinskog Ministarstva za socijalnu politiku, 1,6 miliona stanovnika Krima i Donbasa izbeglo je usled borbi. Teško je proceniti koji je broj ljudi ostao u samoproglašenim republikama, koje obuhvataju najurbanizovanije oblasti regiona u kom je pre rata živelo 6,5 miliona stanovnika i u kom se danas, prema (…)
