Kada se jedan pogubljeni predsednik, nezainteresovan da sazna o stvarima koje ne poznaje, nađe na čelu najmoćnije vojske na svetu, poželjno je zaštititi se što je moguće više. Kada je Tramp svojim generalima naredio bombardovanje Sirije i učešće u mornaričkim manevrima u Aziji, dobio je ovacije američkih poslanika – kako republikanaca, tako i demokrata – kao i većine medija, delom i evropskih. Jedan francuski dnevni list čak je procenio da je u „udarima na Siriju“ bilo „nečeg slobodonosnog“. Pedeset devet raketa ispaljenih na jednu bliskoistočnu vazduhoplovnu bazu gotovo da su predsednika ukaljanog nepopularnošću, amaterizmom i nepotizmom pretvorile u odlučnog, razumnog čoveka, nesposobnog da pred fotografijama „prelepih beba, brutalno ubijenih u jednom posve varvarskom napadu“ suzdrži svoju humanost. Hor hvalospeva zabrinjavajuć je tim pre u trenutnoj međunarodnoj klimi koja vrvi od tenzija i u kojoj Tramp obožava da mu se laska.
Januara 1961. godine, tri dana pre silaska sa vlasti, republikanski predsednik Dvajt Ajzenhauer upozorio je svoje sunarodnike na „vojno-industrijski kompleks“ čiji se „ekonomski, politički i čak duhovni uticaj oseća u svakom gradu, svakoj od država, u svakoj administraciji“. Sudeći prema brojnim zaokretima sadašnjeg predsednika Sjedinjenih Država, ovaj „kompleks“ proteklih nedelja nije mirovao. Tramp je 15. januara izneo mišljenje da je „NATO prevaziđen“. Pre samo nekoliko meseci očekivao je da će Rusija postati „saveznik“; 12. aprila, ustanovio je da su odnosi između Vašingtona i Moskve pali na „najnižu tačku do sada“.
Čim su se „raščistili poslednji tragovi izborne magle“, zaključio je ruski premijer, Dmitri Medvedev, Trampa je „slomio sistem moći“ Vašingtona. Za ruku ga je, ukratko, uzela „država unutar države“, kojoj promene u Beloj kući nikada ne skreću pažnju s njenih strateških prioriteta. Oni republikanci i demokrate koji su u najvećoj meri vezani za američku imperiju imaju razloga za slavlje: ukoliko Tramp podseća na (…)
