Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

NARODNA GIBANJA U SRBIJI

Kad zagrme horizonti

Protest „Protiv diktature“ i aktivnosti Inicijative Ne da(vi)mo Beograd predstavljaju – sad je već jasno – dve ose koordinatnog sistema novog otpora SNS-u. Uspeh novih političkih snaga zavisi, pre svega, od njihovog društvenog sastava, širine i utemeljenosti programske vizije i biranju terena na kome će se voditi politički sukob. U kontekstu jačanja autoritarnosti vlasti i očite nemogućnosti „zvanične opozicije“ da se presabere, nosioce političkih i društvenih promena treba tražiti na ulici, tamo gde se već neko vreme jedino upražnjava demokratija.

Odveć je teško reći nešto novo o protestima protiv diktature, koji su u svom punom jeku potrajali skoro tri nedelje. Analizirani su, ispitani, izvagani, premereni i odmereni iz ovog i onog ugla, valjda po onoj staroj da se triput meri, a jednom seče. Baš je to najočigledniji dokaz da je u pitanju redak odsjaj slobode i autentičnosti, dašak svežeg vazduha u inače stagnantnoj, teškoj omorini našeg društva u kome su (bili) mogući samo izrežirani sukobi i neslaganja – dakle, afere. Kada se tome dodaju veliki protest inicijative Ne da(vi)mo Beograd od 25. aprila i prvomajski protest sindikata, uz podršku protesta „Protiv diktature“ i drugih ne-sindikalnih grupacija, teško je oteti se utisku da grmi iza horizonta.

U pogledu uzroka i razloga za proteste „Protiv diktature“, što je uvek nagradno pitanje, greše i oni koji to svode isključivo na političke razloge, ali i oni koji u svemu vide jedino socijalno-ekonomski protest obespravljenih. Stvar je i jednostavnija i složenija od toga u isti mah. Kako kaže ona čuvena pesma The Seeds-a: You’re pushin’ too hard, you’re pushin on me/You’re pushin’ too hard, what you want me to be. U prevodu – mnogo, bre, stežete i stiskate u pokušaju da sve napravite po svom liku i obličju. I to sa svih strana – od Vučićevih mahinacija i intervencija direktno u stvarnost, preko pritisaka na regulatorna i sva ostala tela, zastrašivanja što svetskim, što balkanskim ratovima i zaverama CIA-e i albanskih tajnih službi, do pada ili, u najboljem slučaju, stagnacije prihoda i propadajućeg zdravstva, infrastrukture i rasprodaje svega što nije prikovano za pod. Drugim rečima, duga ruka vlasti baš steže oko vrata, na sve načine, pa otud i reakcija pritegnutih. S jedne strane, protesti „Protiv diktature“ su bili politička inicijacija velikog broja mlađih ljudi koji, najverovatnije/većinom, do sada nisu bili politički angažovani. Sa druge, obeležavanje godišnjice rušenja u Savamali 25. aprila u režiji Ne da(vi)mo Beograd predstavlja krunu jednogodišnjeg uspešnog delovanja koje će, izgleda, rezultirati odlaskom Siniše Malog sa funkcije gradonačelnika (malo li je za naše uslove?). Ove dve ose ujedno tvore i koordinatni sistem novog otpora aktuelnom režimu, pošto „zvanična“ opozicija i dalje ne može da se sabere, a nije baš ni jasno da li im u tome treba pomagati. Jasno je da do isteka mandata novog premijer-predsednika od Srbije neće ostati kamen na kamenu. Umesto popuštanja, možemo da očekujemo sve veće političko stezanje i represiju kako SNS-u neminovno bude opadala podrška, srazmerno daljem uništavanju društva, a naročito ljudi. S obzirom na to, treba urgentno rešiti osnovni politički zadatak, iz perspektive konstituisanja novog subjekta otpora režimu, a to je problem zajedničkog političkog delovanja u jednom razdrobljenom društvu. Jedina funkcionalna deviza – i ujedno i prava ideologija SNS-a – jeste lični interes po svaku cenu. Ko može, dakako, a ko ne može – nek ide u Slovačku da radi.

Opisujući Srbiju pre pojave Svetozara Markovića, jedan od njegovih najbližih saradnika piše da su je prekrili „žandar, potkazivač i nepoverenje“. U tom svetom, pandurskom trojstvu koje ubitačno razara svako zajedničko, solidarno delovanje, danas je baš nepoverenje najjače oružje vlasti i najveća prepreka umrežavanju i povezivanju. U konkretnom slučaju protesta „Protiv diktature“, bezmalo se stalno tragalo za „botovima“, „saboterima“, „njihovima“, „onima koji rade za tuđi interes“, itd. Svako neslaganje interpretirano je kao izdaja i sabotaža. Ako zvuči poznato, to je zato što se radi o sasvim jedinstvenom i autentičnom učinku vlasti (...)

Obim celog teksta : 1 821 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Vuk Vuković

je sociolog, a tokom studija je bio aktivan u različitim studentskim, levim i društvenim inicijativama i pokretima. U pogledu teorijske produkcije, najviše se bavio javnim sektorom i problemima političkog organizovanja na levici. Trenutno se zanima za posledice kraja XX veka i odnos između liberalizma i marksizma.

Podeli ovaj tekst