Leonardo Šaša (1921-1989) je verovao u prednosti malog. Voleo je džepne hronike (chronachette), kratke i očaravajuće priče, male anegdote. Svoju genijalnost je izražavao u manjim formama – volterijanskim pričama, detektivskim novelama, komentarima na marginama drugih knjiga i namerno je smeštao priče u uske geografske granice natalne Sicilije, svog kantona, štaviše svog sela. Ne zbog provincijalizma, već zato što je mislio da deo sadrži celinu, mikrokosmos sadrži makrokosmos, a kratka vest ili jednostavna priča omogućavaju da se neprozirna stvarnost zahvati razumljivo i živopisno.
U Šašinom delu nikada nisu bila odsutna razmišljanja o politici, istoriji i metafizici. Često se oslanjaju na sitnicu, na malo, konkretno i tvrdo jezgro. Stoga ne čudi da je literarnu karijeru otpočeo malom kolekcijom basni, nizom od trideset životinjskih minijatura od kojih je svaka dugačka nekoliko redova, poetičnih, neusiljenih. Basne o diktaturi objavljene 1950. nemaju lepotu de Lafontenovih basni: jezgrovite i jednostavne poput antičkih, više podsećaju na Ezopa ili Fedra. Džordž Orvel je pisac na kog se Šaša posebno nastavlja. Citirajući britanskog pisca na početku knjige, odmah nagoveštava kako zamišlja svoje Basne: kao neku vrstu dopune Životinjskoj farmi.
U Basnama nema idile, već svet grabljivaca i dominacije, dvoličnosti i terora – osvetljen gorkom ironijom. Kako su napisane samo nekoliko godina nakon pada Benita Musolinija, svako u njima može prepoznati fašističku Italiju u kojoj je Šaša odrastao, rođen malo pre Pohoda na Rim i regrutovan kao dete u omladinski pokret Balilla. Kao što je Pjer Paolo Pazolini primetio, lako je u određenim likovima Basni prepoznati političke vođe „[Gaelacoa] Đana ili [Akilea] Staračea“. I lako je prepoznati u ovoj ili onoj životinji hijerarha, sadistu, osuđenika na smrt... Ali Pazolini je takođe razumeo da Basne, koje „izgledaju kao da dolaze naknadno“, nisu samo duh vremenskih lestvica, retrospektivni pogled na prošla vremena. Očišćene, (…)
