Na početku eseja Političke partije. Robert Mihels odbacuje i hipotezu o direktnoj vladavini naroda i sve projekte koji se oslanjaju na kapacitete spontane mobilizacije masa. U modernim zemljama ljudi učestvuju u javnom životu putem reprezentativnih institucija. A radnička klasa, ukoliko želi da brani svoje interese, mora da se organizuje putem partija i sindikata. Paradoks: iako je organizacija nužnost, ona ipak „partiju ili sindikat deli na vladajuću manjinu i većinu kojom se vlada“. Drugim rečima, „organizacija je tendencija ka oligarhiji“. Ovaj problem je glavna tema knjige, a autor pokušava razumeti njegove uzroke i posledice.
Predložena analiza se direktno zasniva na Mihelsovom iskustvu i zapažanjima. Rođen je u Kelnu 1876. u privilegovanom okruženju i vrlo rano se uključio u moćnu Socijaldemokratsku partiju Nemačke (Sozialdemokratische Partei Deutschlands, SPD), pre nego što se upustio u karijeru političkog pisca i akademskog radnika u Švajcarskoj, potom u Italiji. Mladi kosmopolitski intelektualac je posećivao socijalističke krugove u Belgiji i Francuskoj, a ovo poznavanje evropskog radničkog pokreta prožima sva njegova dela.
Mihels je svestan, bez moralnog osuđivanja i patosa, da je funkcionisanje radničkih organizacija rezultat imperativa izgradnje strukturne borbe koja bi bila u mogućnosti da se suoči sa žestokom represijom buržoazije. Ipak, kako primećuje, kada se organizacije razviju i integrišu u društvo, poput SPD, njihove autoritarne metode ne nestaju.
Prvo autorovo objašnjenje se odnosi na specijalizaciju zadataka koju proizvodi podela rada: što je organizacija šira, to je admnistracija složenija i manje se može ostvariti istinska demokratska kontrola. Rad političke organizacije, odnosno svakodnevni rad, zahteva ljude posvećene obavljanju administrativnih i upravnih aktivnosti. Neizbežno, ovo osoblje ima specifična znanja (pravna ili ekonomska, na primer) i stručne veštine (držanje govora, pisanje tekstova...) koje ne poseduje svako spontano. Odatle ide i suštinska uloga koju imaju intelektualci u radničkim pokretima: „Samo socijalisti buržoaskog porekla poseduju ono što u potpunosti nedostaje proletarijatu: vreme i sredstva za političku edukaciju, fizičku slobodu (…)
