Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

SEVERNA KOREJA NASTAVLJA RAZVIJANJE NUKLEARNOG PROGRAMA

Racionalnost Pjongjanga

Pretnje i američki embargo odgovaraju na provokacije i vojne testove Severne Koreje. Nakon upućivanja nosača aviona u Japansko more, američki predsednik je tražio veće zalaganje Kine. Čak i da Peking pooštri sankcije protiv Pjongjanga, malo je verovatno da će se severno-korejsko rukovodstvo odreći nuklearnog naoružanja, njihovog jedinog životnog osiguranja

Na koreanskom poluostrvu je nakon spektakularne vojne parade povodom godišnjice osnivača države Kim Il Sunga (1912-1994) i osnivanja Narodne armije obnovljena napetost. Podstaknuta je i najavom Vašingtona da šalje morsko-vazdušnu „armadu“ u Japansko more (Istočno more, za Koreance). Besni verbalni ispadi i pretnje Donalda Trampa i Kim Džong Una, u kojima obojica kažu da su spremni da se bore, su još više podigli temperaturu među zvaničnicima.

Ovakvi ispadi se događaju od suspenzije rata između Severa i Juga (1950-1953) i primirja koje nikad nije završeno mirovnim sporazumom. Američke pretnje vojnom intervencijom nisu od juče: potezale su se 1969, kada je Demokratska Narodna Republika Koreja (DNRK) oborila američki špijunski avion iznad njene teritorije – ali je predsednik Ričard Nikson procenio da je rizik delovanja prevelik. Prilika se ponovo ukazala 1994. kada je potvrđeno da DNRK proizvodi plutonijum. Klintonova administracija je bila spremna za preventivni napad, što je izbegnuto iznenadnom posetom bivšeg američkog predsednika Džima Kartera Pjongjangu, gde je razgovarao sa Kim Il Sungom. Nakon toga je administracija Džordža Buša nekoliko puta pretila napadom.

Trampova žurba da prekine sa „strategijom strpljenja“ (diplomatsko nedelovanje plus sankcije) Obamine administracije, kojom se nije zaustavio razvoj severno-korejskog nuklearnog i raketnog oružja, mogla bi voditi greškama u proceni. Tim više što se zanemaruje složenost slučaja, a čak se ne poznaju ni najosnovnije činjenice o istoriji poluostrva, jer je Tramp rekao da je „jednom bilo deo Kine“. Nedostatak znanja teško da se može kompenzovati radikalizmom njegovih savetnika za sigurnost. Pretnja ili upotreba sile neće biti dovoljna za rešenje problema. Od osnivanja 1948. DNRK važi kao velika sila: ne samo za SAD, već i za njene stare mentore, Kinu i Sovjetski Savez. Danas ova zemlja pokazuje istu nepopustljivu nezavisnost, prkoseći i Vašingtonu i Pekingu.

Propuštena prilika 1994.

Nezavisno od personalizacije krize, koja je svedena na borbu između dva impulsivna lidera, aktuelna faza tenzija otkriva ćorsokak do kojeg je dovelo preko 25 godina politike. Politika - koju su vodile SAD i njihovi saveznici – je bila usredsređena na neširenje nuklearnog oružja i ignorisala je motive koji su doveli do toga da severno-koreanski lideri uopšte razviju nuklearno naoružanje.

Verujući da se mogu osloniti na vlastite snage, Severni Koreanci su krajem 1980-ih, uz sovjetsku pomoć, razvili civilni nuklearni program koji su potom preorijentisali u vojne svrhe. Kolaps SSSR i razvoj Kine su uvećali ranjivost zemlje i još više podsticali nastavljanje programa, posebno u saradnji sa Pakistanom. Američki napadi na Irak, Avganistan i nedavno na Siriju su osnažili ovo uverenje: samo posedovanje nuklearnog oružja može izbeći takvu sudbinu.

Možda je 1990-ih bilo moguće da DNRK napusti svoje nuklearne ambicije u zamenu za garantovanje sigurnosti i ekonomsku pomoć. To je bio cilj okvirnog sporazuma iz 1994, koji je predviđao prestanak proizvodnje plutonijuma u zamenu za normalizaciju odnosa sa SAD, ukidanje sankcija i snabdevanje dve centrale lakom vodom, umanjujući rizik širenja nuklearnog naoružanja. Amerikanci nikada nisu ispunili svoje obaveze. A ubrzo ni Koreanci. Nastojali su da traže opremu za obogaćivanje uranijuma, dok su paralelno obustavljali program proizvodnje plutonijuma pod nadzorom Međunarodne agencije za nuklearnu energiju (International Atomic Energy Agency, IAEA). Sve dok Džordž Buš 2002. nije sporazum iz 1994. proglasio ništavnim na osnovu pretpostavke da je program obogaćivanja uranijuma ušao u operativnnu fazu. To nije bio slučaj, što je 2007. potvrdila američka obaveštajna služba – manipulacija informacijama obaveštajne službe slična onoj kojom se opravdavala invazija na Irak. Tako je druga nuklearna kriza Severne (...)

Obim celog teksta : 1 850 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Filip Pon

je novinar i autor knjige Corée du Nord. Un État-guérilla en mutation, Gallimard, Paris, 2016.
PREVOD: Maja Solar

Podeli ovaj tekst