Pokrenuto 7. aprila, kao odmazda za smrtonosne hemijske napade koje članovi Saveta bezbednosti UN pripisuju režimu Damaska, bombardovanje lansirano sa američkih ratnih brodova protiv vazduhoplovne baze u Siriji se u medijima prikazuje kao prva „prava“ vojna akcija predsednika Donalda Trampa od njegovog ulaska u Belu kuću. Paljba od 59 Tomahawk raketa nije mala stvar, s obzirom na znatnu štetu – ako ne katastrofalnu – koju je izazvala. Ali, ovo je zapravo druga Trampova ofanziva, prva je bila krvavi napad američkih specijalnih snaga u Jemenu 29. januara 2017. I, što je bitnije, ovo bi mogao biti uvod u buduću seriju upotreba vojne sile, od koji bi svaka bila bezobzirnija i agresivnija od prethodne.
Tokom izborne kampanje Tramp je nekoliko puta nagovestio da se neće ustručavati od mobilizacije vojske ne bi li branio interese SAD u inostranstvu, dok je predsednika Baraka Obamu i državnu sekretarku Hilari Klinton optuživao da su doveli do beskrajnih ratova na Bliskom istoku. Kada su ga septembra 2016. pitali kakvu bi strategiju usvojio u slučaju krize koja se tiče iranskih i američkih ratnih brodova u Persijskom zalivu, šepurio se pred novinarima: „Ako bi iranski brodići ikada okružili naše prelepe razarače ili ako bi napravili bilo kakav nedopustiv pokret prema našim brodovima, pucali bi na njih sve dok ih ne oteramo iz tih voda“.
Od kada je ušao u Ovalnu sobu predsednik Tramp postaje sve ratoborniji, dajući odrešene ruke svom osoblju – „mojim generalima“, kako voli da ih zove – da planiraju i sprovode vojne operacije u različitim borbenim zonama poput Avganistana, Iraka, Libije, Somalije, Sirije ili Jemena.
Prvi korak je, dakle, povukao u januaru, kada je naredio operaciju komandosa u selu u središtu Jemena za koje se mislilo da je uporište grupe Al Kaida na Arapskom poluostrvu (AKAP). Iako su pripreme za napad počele tokom poslednje nedelje Obamine administracije, novi predsednik je bio taj koji je dao zeleno svetlo, dogovarajući se zajedno sa „glavnim strategom“ Stiv Benonom, zetom Džaredom Kušnerom, ministrom odbrane Džejmsom Matisom i generalom Majkl Flinom, kratkovečnim savetnikom za nacionalnu bezbednost. Zahvaljujući aljkavom planiranju ili propustu Bele Kuće (ili kombinacijom oba faktora), operacija se završila katastrofom. Šesnaest civila je izgubilo život, kao i jedan član Navy Seals, elitne snage američke mornarice.
Umesto da nauči lekciju iz ovog fijaska, Tramp je odlučio da dâ veća ovlašćenja visokim vojnim oficirima, dajući im odrešene ruke da sprovode vojne akcije u šest zemalja. Primera radi, u Jemenu je predsednik ovlastio Pentagon da odredi tri provincije kao „zone neprijateljske aktivnosti“, što je etiketa koja oficirima na licu mesta omogućava da narede napade i odobre dronove kako bi uklonili osumnjičene, bez oslanjanja na Belu Kuću. Potom su usledile katastrofalne januarske operacije, SAD su pokrenule preko 70 napada dronovima na Jemen – znatno više nego broj napada ovog tipa koji je autorizovao Obama tokom cele 2016.
U Somaliji su takođe čitave teritorije klasifikovane kao zone neprijateljske aktivnosti. Oficiri Američke vojne komande za Afriku (Africom) imaju odobrenje da ciljaju osumnjičene pripadnike grupe Chebab, još jednog ogranka Al Kaide. „Veoma je važno da imamo malo više fleksibilnosti i malo više slobode u pogledu donošenja odluka“, kaže general Tomas Valdhauzer, komandant Africom za New York Times (30. mart 2017). „To nam omogućava da brzo pogodimo naše mete“.
„Neka rade na licu mesta“
Oficiri centralne komande (Centcom), odgovorni za američke vojne operacije u Iraku i Siriji, takođe pozdravljaju veliku slobodu (…)
