Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

SNOVI AMERIKE KOJA TRAŽI POSAO

Razočarenje Magrebljana u Kvebek

Nakon im Kvebek poželi dobrodošlicu na osnovu toga što imaju diplome i govore francuski, imigranti iz Alžira, Maroka i Tunisa suočavaju se s ozbiljnim teškoćama nezaposlenosti i pronalaženja radnog mesta koje odgovara njihovim umećima. Žustra debata koja se unedogled vodi oko pitanja identiteta i januarski napad na džamiju u gradu Kvebek pogoršali su njihove muke.

Oblast oko ulice Žan-Talon Istok, odavno smatrana za „malu Italiju“ Montreala, jedna grupa trgovaca nedavno je preimenovala u „mali Magreb“. S dva miliona stanovnika, grad Montreal, osim što je podeljen između frankofonih (istok i sever) i anglofonih (jugozapad ostrva), podseća na etnički mozaik. U ovoj četvrti nalazi se veliki deo populacije Magreba i posebno Alžira u Kvebeku (vidi mapu). Smeštena na obodu Le Plato Mon Roajala – bogate četvrti francuske imigracije – mnogi delovi ulice Žan-Talon Istok nose obeležja karakteristična za njihovo odnedavno prisustvo, koje datira do ranih 1980-ih godina. Kanada, čiji je svaki peti stanovnik rođen u inostranstvu, okuplja dve stotine hiljada Magrebljana, njih 80% u pokrajini Kvebek, a 70% samo u gradu Montreal. Mesare su halal, turističke agencije nude jeftine letove za Severnu Afriku, a pekare prodaju pecivo i kuhinjski pribor „iz zemlje“. Nekolicina retkih tiendi (butika) svedoči i o južnoameričkom prisustvu. Ova četvrt živo proslavlja pobede fudbalskih klubova iz Magreba, a policija dobrodušno interveniše kako bi preusmerila saobraćaj i sprečila nekontrolisano prelivanje ljudi na kolovoz. Brojni kafići nose nazive poznatih lokala iz Alžira, Tunisa i Kazablanke. U jednom od njih, po imenu Peti jul – referenca na Dan alžirske nezavisnosti iz 1962. godine – nailazimo na nekoliko novopridošlih. Munir D, tridesetpetogodišnji Oranac, menadžer u jednoj robnoj kući, dobio je useljeničku vizu 2015. godine. Sa šoljicom kafe u jednoj i cigaretom u drugoj ruci, govori o svom novom životu, sinonimu za nezavisnost i emancipaciju: „Dobro mi je ovde. Ima problema, ne mogu da poreknem, ali, brate, sa mojom suprugom i decom, imamo dom, auto, a za najviše pet godina bićemo kanadski državljani! Ne slušaj previše one koji se žale. Ovde imamo mir.“

Sa svih strana negodovanje. Njegovi drugovi nikako nisu saglasni. Njihova stvarnost prilično je suprotna. Oni ne kriju ni razočarenje ni bes koji osećaju prema vlastima Kvebeka, koje ne čine sve što je u njihovoj moći kako bi im obezbedile bolju integraciju. Hasan M, arhitekta tuniskog porekla, koji bez daljeg pojašnjenja kaže da radi u zgradi, priznaje svoju ozlojeđenost: „Nismo mi izbeglice koje traže milostinju. Mi smo probrana imigracija, Kanada i Kvebek su nas pozvali i probrali. Sada, nakon što smo se smestili, nezaposlenost nam ne gine. Ovde je sve samo ne Eldorado.“

Strah od zavisnosti od „besbasa“

Kako bi zaustavio pad nataliteta i izbegao demografski pad s kojim se suočava anglofona većina u Kanadi, Kvebek je usvojio zakonski režim koji mu omogućava odabir „stranih državljana koji su u potpunosti spremni na učešće, na francuskom jeziku, u društvu Kvebeka “. Poput Zapadne Afrike i Haitija, Magreb se posmatra kao frankofoni imigracioni rezervoar, široko usvojen kao neophodan za razvoj ove pokrajine.

Hasan i njegovi drugovi, međutim, insistiraju na tome da je stopa nezaposlenosti posebno visoka među magrebljanskim radnim stanovništvom: prema procenama, reč je o između 20% i 30%, odnosno o tri do pet puta većoj stopi u odnosu na prosek pokrajine (6,2% u januaru 2017). Ove brojke pritom ne uračunavaju duboki osećaj deklasiranosti među mnogim migranatima koji dobiju priliku za posao. Jedna anegdota dosta je puta ilustrovala ovu situaciju: u slučaju potrebe za hitnom medicinskom intervencijom u Montrealu je mnogo bolje pozvati taksi, koji vozi doktor iz Magreba ili subsaharske oblasti koji ne može da praktikuje medicinu zbog nemogućnosti izjednačavanja diploma, nego pozvati redovno preopterećenu bolničku službu… I sam Munir priznaje da s teškoćom prihvata svoje stanje. Kao nosilac doktorata iz književnosti i tuniske diplome iz prevođenja, on nije uspeo da pronađe posao ravan njegovim veštinama: „Tokom procesa selekcije ne daju nam dovoljno upozorenja. Imigracioni službenici s pravom ističu to koliko je zima oštra, ali bolje bi bilo da imigrantima kažu da će im najteži posao biti pronalaženje posla.“ Trebalo bi, ipak, reći i to da vladini dokumenti upozoravaju buduće strane rezidente: „To što ste odabrani kao kvalifikovana radna snaga ne znači da ćete biti zaposleni u struci, ili struci koju želite da praktikujete.“

Nezavisno od sagovornika, sve ih goni strepnja da će se pridružiti onima kojima je dovoljno da sačekaju kraj meseca i isplatu besbasa. Ovaj arapski izraz znači „komorač“ i podrugljivo označava vladin program socijalne pomoći, kolokvijalno „socijalno blagostanje“, ili pežorativno „BS“, odnosno 604 kanadskih dolara po odrasloj osobi (435 evra). Nekadašnji inženjer tuniske elektroprivrede, Moaz F. prima nas u maloj, zasebnoj kući, udaljenoj nekoliko stotina metara od velikog nagnutog tornja olimpijskog stadiona Montreala. On je uspeo da pronađe posao kao inženjer, ali tek nakon mukotrpnog procesa koji je trajao godinama i tokom kog je bio primoran da nastavi studije jer nije uspeo da dobije potrebnu nostrifikaciju diplome.

Njegova (...)

Obim celog teksta : 2 397 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Akram Belkaid

PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst