Čiu Đen, otac roka u Kini, je 30. septembra 2016. na Radničkom stadionu u Pekingu pred trideset hiljada fanova održao koncert uz lekciju iz savremene istorije. Dok je izvodio svoju čuveni hit Yiwusuoyou („Ja nemam ništa“), himnu studentskog pokreta 1989, fotografije rokera na sceni koji nosi kačket sa crvenom zvezdom i pozira na trgu Tjananmen su izgledale kao da su iz nekog drugog vremena. Kao i kultura i društvo u celini, i rok muzika je prethodne tri decenije prolazila kroz burne promene.
U periodu između 1980-ih, kada je hevi metal prolazio kao krijumčarena roba, i digitalne revolucije 2000-ih, rok muzika je plovila između popularnosti i underground zatvorenosti. Metal je sa grupama Black Panther, Cobra ili Tang Dynasty imao kratko zlatno doba početkom 1990-ih. Album benda Tang Dynasty „San o povratku dinastije Tang“, koji je objavila tajvanska izdavačka kuća Magic Stone 1991, je prodat u nekoliko miliona primeraka, ali njihova popularnost nije potrajala: poruka, previše zastarela, nije više imala odjeka među mladima kojima je ključna briga bila kako da se obogate, da šopinguju i da pevaju karaoke. U nedostatku interneta i ograničeni na sive zone kapitala, rokeri su se oslanjali sami na sebe, uprkos pojavi pank pokreta iz kojeg su zapadni mediji izvlačili korist. Diskografski pejzaž se nije mnogo promenio: Scream Records proizvodi rok, dok su se zvanične izdavačke kuće, pod okriljem Ministarstva kulture, ograničile na sladunjavu ili patriotsku raznolikost. Ali procvat međunarodne trgovine će, iznenađujuće, promeniti situaciju.
Zahvaljujući prodaji na crnom tržištu tona neprodatih evropskih i američkih CD-ova, mladi će otkriti imena poput David Bowie, Guns N’Roses, Nirvana ili Beatles. Ovi diskovi koji se nazivaju dakou („probušeni“) formiraju ukus nove publike, inspirišu muzičare i podstiču vokacije. U Pekingu, centru nove kreativnosti, se pojavljuju izdavačke kuće poput Modern Sky Šen Lihua, koja će, otvorena 1997. u staroj štampariji, rok muzici dati moderniji izgled, kao na primer sa grupom New Pants. Nakon Olimpijskih igara 2008, uprkos suludim cenama nekretnina, glomaznoj administraciji i političkom nadzoru, sve je više ulaznica za pekinške muzičke hale u opticaju. Danas ove hale nemaju na čemu da zavide halama u Londonu i Parizu. Glavni klubovi, Škola, Hram, Yugong Yishan, DDC i Fruity Space, svake nedelje ugošćuju punk, post-rock, noise, folk ili metal bendove, koji sviraju pred sve kompetentnijom publikom.
Do 2010. se pojavila generacija jedinstvene dece koja su se mogla koristiti konvertovanjem podataka na mrežu, digitalnim sredstvima za proizvodnju, društvenim mrežama i razvojem koncertnih dvorana (live houses) u gradovima srednje veličine. Sve ovo je stvorilo ambijent koji pogoduje raznovrsnoj muzičkoj produkciji. Bezbroj vrlo osobenih grupa u Pekingu eksperimentiše sa rok, psihodeličnom ili elektro muzikom. Nova Heart, Queen Sea Big Shark, Chui Wan, Carsick Cars: toliko slavnih imena za informisanu publiku. Drugi, poput Hanggai, sa mongolskim uticajima, ili DaWangGang, se odlučuju za novo povezivanje sa etničkim muzičkim tradicijama ili za spajanje sa kineskom narodnom muzikom i inventivnim folkom. Iako većina njih sarađuje sa Modern Sky ili sa Maybe Mars, dve izdavačke kuće koje se takmiče (…)
